субота, 22. септембар 2018.

OBJAVLJEN 15. BROJ ČASOPISA „ZVEZDANI KOLODVOR“

Septembarsko izdanje časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“ u novom broju donosi radove koje su predstavili književnici, esejisti, pesnici i drugi kulturni radnici. Tema ovog broja je posvećena eseju. Broj započinje tekstom Borisa Mandića, esejiste i pisca iz Beograda „Samonapuštanje i povratak“. Naslovnu stranu krasi likovni rad „Narovi“ Vesne Teodosić, diplomiranog kostimografa.
Časopis, po svojoj uređivačkoj koncepciji, pored književnih tekstova objavljuje i tekstove iz umetnosti, istorije, kulture, ali povremeno objavljuje članke iz oblasti zaštite autorskih i ostalih prava na Internetu za koje je zadužen naš saradnik Mikailo Tijanić.
Tekstove iz istorije umetnosti i kulture su predstavili stalni članovi redakcije, arheolog Ivana Minić i kulturolog Miroslav Vasić koji je pisao o značaju i ekspanziji kineskog jezika i o kineskoj kulturi.
Dušan Varićak je predstavio poetsku autobiografiju mladog atlasa - Stefana Stanojevića. Sa kratkom proznom formom se predstavila Tamara Lujak u priči „Ponekad zaboravim“. Objavljena je i priča Mirjane Lj. Jovanović „Ognjište“. Naša saradnica iz Mladenovca Jelena Skrobić nam je za rubriku „Scena“ poslala prilog o objavljenom zborniku „Prozor u dvorište“ (mladenovačke kratke priče i pripovetke), koji su priredili mladenovački književni  stvaraoci Ognjen Petrović Zoran Antonijević. Poeziju Valentine Vulić i Spasenije Sladujev predstavila nam je književnica Mirjana Štefanicki Antonić iz Novog Sada u svoja dva eseja. Vedran Uranija je pisao o stihozbirci Ivana Gaćine, a Ivan Gaćina o pesniku Srećku Aleksiću i njegovoj petoj zbirci poezije „Tišina koju naslućujem“. Srećko Aleksić je pisao o mladom pesniku Milošu Marjanoviću i njegovoj prvoj zbirci poezije. Srećko Aleksić je u časopisu zastupljen i sa kratkom prozom i poezijom. Sledi prikaz o novoj knjizi „Brodovi“ Ivana Sokača i izbor iz poezije. Avdulah Ramčilović je pisao o značaju predstavljanja književnog i umetničkog dela - promociji. O poeziji Fatime Sibile H. Gorenčevski je pisao Duško Novaković. Tu je i izbor iz njene poezije. 
U rubrici za mlade talente, sa svojim radovima i ilustracijama se predstavila Rea Petrović. Jana Lalatović nam je predstavila svoj seminarski rad o odnosu svetovnog i duhovnog u pripoveci „Krađa i prekrađa zvona“ Stjepana Mitrova Ljubiše. O beloruskim pesnicima Rigoru Baraduljinu i Pimenu Pančaki je pisala Dajana Lazarević, filolog i prevodilac. Tu je i prevod izbora iz poezije Pimena Pančake. Predstavljena je dvojezična zbirka Snežane Šolkotović i Rade Rajić Ristić koju je na italijanski jezik prevela Rada Rajić Ristić. Od prvog broja objavljujemo putopise Borisa Maksimovića. U ovom broju je zastupljen sa putopisom iz Pariza. 
Nebojša Amanović je zastupljen sa dva teksta iz kulture, o knjizi i lingvistici, te o poreklu jezika; Jovan Pavlović sa esejom o životu umetnice Karmen Erera. Objavili smo i njegove kratke priče. Dušan Đorđević Niški je posvedočio esejem o knjizi Nade Petrović. Objavili smo prikaz Milijana Despotovića o knjizi Nevenke Bošnjak Čolić „Čovek koji je dva puta živeo“. Pesmu Edgara Alana Poa „U snu san“ prepevao je Milan Drašković. Objavljen je i izbor iz poezije Nebojše Stanojkovića iz njegove nove knjige „Pesme“. Tekst o nobelovcu, britanskom književniku indijskog porekla Vidjadara Suradžprasada Najpola napisala je naša saradnica Snežana Marko Musinov.
Objavljena je i poezija naših saradnika Maria Lovrekovića Lovre, Aleksandre Petrović, Gorana Vitića, Živka Teodosića, Radmile Milojević, Katarine Sarić, Patrika Weissa, Tonija Pavelskog, Borisa Mandića, Sanje Radovanović, Čedne Radinović Lukić i Slađane Nedeljković. 

среда, 15. август 2018.

Poezija naših prijatelja





Ivan Sokač 


BRODOVI


Iz pogovora:

Knjiga „Brodovi“ je višejezička zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne radosti i kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevedene na ruski pesme su svog autora nominovale za nagradu „Sergej Jesenjin“ i predstaviće ga oktobra ove godine u Moskvi, gradu njegovih poetskih uzora, kojima je kreativnom praksom veoma blizak – imažinistički.
Knjigom „Brodovi“ Ivan Sokač se utvrđuje kao pesnik majstor, pesnik širokih vidika, kao autor odgovoran prema pesničkom tekstu, koji peva snagom Međimurja, povetarcem Fruške gore, čežnjom Beograda, grožđem Toplice, utkajući svoj podvig u pletiva srpske kulture neporecivo i odano. Taj podvig prepozano je i izdavač ove knjige – Beogradska nadbiskupija koja, tako, nesebično i s ljubavlju, sa svoje strane, doprinosi cvetanju pesničke scene Srbije.
                                                                                          
                                                       Ivan Lalović, književnik


IVAN SOKAČ (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do 2018. godine predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Prevođen na više jezika.


BRODOVI

Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra vrati
kad oplovi „severni morski put“.

Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…

Kada zaspiš nemoj mariti gde sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od svile,
što na čaure i kokone još miriše,
i na stare dudove i duhove istočnog sunca.

Kada zaspiš uvek sanjaj brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer nosim
tamo gde se svetovi tame dotiču…



NA POLЈIMA

Na poljima još krvi osta
u prahu zemlje satrta
i u korenima mnogih izdanaka mladih.

Rađa se sa suncem
duh starine i postojanja večnog
u vremenu što ga nekad’ davno gradih…

Na poljima još vetar struji
i glas nosi
gde se jače čuje.

U šumu kraj humki
nebitnih i praznih,
gde potoci ostaju da bruje…


ABADŽIJA

Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…

Od pesame ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.

Protkaću od kose tvoje
po sebi ko gajtan niti od svile.
Ko’ na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.


OD RANA

Lažna cesto, nevesto. I pseto…
Svi troje smo umorni od rana.
Oči sluge tamnih četinara.
Teških dana, naravi i jarma.

Crvene mi stope poput nara,
pa kad gazim trag za sobom vodim.
Misli moje i svakakve slutnje
da obesim sužnje i uporne.

Lakše bi mi da koračam bilo,
ne bi mi se ni jelo ni snilo.
Pa bi pseto ispred mene išlo,
ko do sada ni treslo ni krilo.


NOĆ

San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…

I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire. 
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…

Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…


PROŠLOST

Ređanje slika s druge strane zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.


KOLODVOR

Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do kraja.
Nisam ni žar među prstima osetio.
…A oni već odoše.

Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…

KONKURS

Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor objavljuje konkurs za 15-i broj;

Tema broja - Eseji i književni prikazi

Neovisno o temi, poeziju i prozu, putopise, recenzije. slike i fotografije možete poslati najkasnije do 31.08.2018. godine na mail: 
klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com.

Voditelji literarnih i likovnih radionica mogu da nam pošalju radove svojih učenika.

       Časopis će biti objavljen  najkasnije do 15. septembra  2018. godine.

    Vaše uredništvo



понедељак, 12. фебруар 2018.

LJUBAV I MUZIKA - JAMES JOYCE NA MEDITERANU

Objavljena antologija "Džejms Džojs na Mediteranu
                                                                              - Ljubav i muzika"!



Iz predgovora:

Mirko Kovač parafrazira Čehova da nisu strašni ti mrtvaci koliko ta neizvesnost; savršeni uzročno-posledični determinizam, dostojan Spinoze, na radost Konta, koji objašnjava Džojsove studije medicine ili one objašnjavaju njega. Dakle, motiv tog unapred propalog akademskog promašaja je Strah: bolje reći bojazan da će odseći suviše kratko debelo crevo i onemogućiti slobodan protok tvari, koje naposletku završavaju u formi izmeta (Predmet savršeno podoban za metodična akademska istraživanja, ipak se uložena količina novca mora proporcionalno vratiti, makar raspravljali o običnim govnima) – reč uskraćena prava da izađe iz sebe i svoje konačne, jasno omeđane forme, definisane od strane učenih jaraca. (Kao i kod Čehova, medicina i reč su prožeti do momenta gde jedno ističe iz drugog – emanacija, rekao bi Plotin) Koje godine se to dešavalao, pa, nisam siguran, nije ni važno – ali je definitivno uticalo da Džojs želi da reč poleti!, šapnuo mi je u poverenju, Dedalus.
            Uliks“: Svaka Džojsova rečenica teži da se nikada ne završi, da sama obuhvati čitav svet, kako mali bezančajni kamen, tako i osećaj viteza koji je izgubio partiju šaha od Smrti. I još malo više od toga. Veličanstveni neuspeh.
            Tako je Džojs napustio Irsku, gde opstaje u svojoj tvrdoglavosti, težak i opor vazduh, koji pritišće sve ispod sebe. Ili ga je šutnuo Dablin lično (Možda se uvredio zbog „Dablinaca“, teško je reći, niko ne voli ravno ogledalo, svi težimo iskrivljenim.), nikada nije tačno utvrđeno. Zli jezici usmrdelih jaraca i kratka creva, sklonija su ovoj drugoj verziji biografije.     
            Prošetao se na vazdušnom lancu, iznad dva siva mora, ka kontinentu, iskovanog od svojih rečenica. Tu ne počinje Odiseja, Odisej se vratio u toplinu svog zavičaja, dok Džojs, ili njegova reč, i dalje lutaju...
            Kopola je, pre početka snimanja svog, koji već sada pripada večnosti, filma, došao kod Godara, pitajući ga za savet: Godar mu kratko odgovara, bez daljnjeg objašnjenja - uspori.
            Ceo film Apokalipsa danas“ je jedno kontinuirano klizanje reke bez kraja i početka, gde se kao integralni deo, pojavljuju beskonačne slike, paradoksalno, jasno vidljive u svojoj brzini pojavljivanja, sažete na pomerajuću tačku neprkidnog kratejućeg fluida – Džojsova Reč, kao otvoreni okvir slobodno-kretajućih rečenica, koje same sebe iznova stvaraju u neprekinutom nizu. („Neostvariva čežnja de se pređe na drugu stranu, izađe iz sopstvene kože.“)
            Eneumeracija Džojsovog uticaja oslobođena pravolinijske banalnosti linerano-hronoločkog vremenskog toka potpomognuta blago drzovitom maštom, koja govori činjiničkim jezikom: Berkli, Lorens Stern, Rable, Džon Lok, Beket, Prust, Melvil, Oskar Vajld, ponovo Prust, Borhes, Viržinija Vulf, Stravinski, Debisi, Tomas Vulf, Kandinski, Aleksandar Sokurov, Vilijem Fokner, Žil Delez, Selindžer, Tarkovski, Žak Prever, beskrajna muzika Misisipi džeza, Pikaso i ovde ćemo staviti tačku da se ne bi izgubili Tačka 
            Stvarao se uz neprekidnu muziku što je tekla Džojsovim poljem kretanja i katoličkim profit-poslovnim fanatizmom oca: Irska u to doba je izgubljeni, ponovo pronađeni raj Vatikana za svoje poslovne poduhvate; sile pragmatičnog katolicizma su bile jake, ali je ipak, u neravnopravnoj bici, pobedila nenametljiva, tiha muzika nebeskih sfera koja je neprestano tekla njegovim imenon i prezimenom – Stiven Dedalus ili Džejms Džojs, pseudonium namenjen da sakrije pravu prirodu ove nove jezičke pojave u formi knjige nazvane „Porteret umetnika u mladosti“.
            Peščanik je savršena pukotina, kaže Kiš za Kiša; Džojs je savršena bujica reči kao neprekidno nadolazećih talasa beskrajnog Okeana koje izviru iz te pukotine, kaže neko.
            Tehnika unutrašnjeg monologa, roman „struje svesti“ bla bla i tako dalje. Džojsova reč neprestano beži od same sebe, ima tu pukotinu ili razliku imanentnu svom postojanju, da pozajmimo malo od Deride, koja omugućava otvorenost za nova značenja i nove puteve kojima se može kretati: galopira brzo, uspori i osvrne se oko sebe da uživa u pejzažu, vrati se sebi u izmenjenoj formi ili značenju, nekada prosto nestane, niko ne zna gde i kada se to desilo, pa ni sam Džojs; poleti poput Ikara pa padne u ponor bez dna ili ostaje da lebdi u vazduhu, prozračna i eterična; luta Minotaurovim lavirintom bez Arijadne da pomogne: neka reč se izgubi zauvek u mrčnim hodnicima lavitinta, neka pronađe izlaz i krene ka Svetlosti. Forma konstantno prati, bez zaostajanja, neprekidni fluid reči, oslobođen suvišnih interpunkcija („Da mogu ukinuo bih sve zareze i tačke.“) i usmrdelih gramatičkih pravila koje sputavaju – osećaj za elegantnu estetiku oblika, poput Oskara Vajlda koji je govorio jezikom čiste elegancije i urođenog stila: savršenstvo jezičke forme. („Mi i Amerikanci imamo sve zajedničko, osim jezika.“)
            Prosesečno uho nije naviklo, ni izdaleka, na nadolazeću pojavu novog jezika (Stravinski je za to platio kamenovanjem voćem i povrćem), i za to je išao na sud, optužba – širenje prljave pornografije. Stah od nepoznatog je uvek jači od izvesnosti poznatog.
            Stiven Dedalus je konačno prognao Džojsovo ime iz tela koje su zajedno delili, godine 1922. Ovo je izazvalo tektonske poremećaje: Dedalus od tada živi u Beketovom svetu, bolje reći, da parafraziramo Joneska (koji to mi?), pronašao je ili sam izbušio pukotinu u volji i od tog momenta neke podzemne sile, uz zvuk Sirena, su ga neprestano vukle ka dole. (U tim praznim predelima je, kako govore pojedini učeni istoričari, pozivajuči se na proverene izvore, sreo Dostojevskog i Raskoljnikova.) Svet je postao puknuto ogledalo, nemogućnost Itake dragi gospodine Stiven, govorile mu gospođice iz Avinjona; bez velike priče ispod čijeg kišobrana se možemo sakriti od sunca ili kiše – definitivna smrt Heglea.
            Tlo klizavo, opstojava permanentna mogućnost da se oklizne i padne; gubitak koherentnog poretka koji se ispoljava kao odsustvo polja smisla u kojem se razumno krećemo: krave lete, Sever je na Jugo-zapadu ili možda više ka Zapadu, Bog može postojati ali i ne mora – neizvesnost neznanja u očaju izgubljenosti. Raspad čvrstog Ja, tačke koja tvori identitet, koji se, odsada, na perverzno zadovoljstvo dragog Stivena, grana kroz desetine divergentnih linija; Ja je samo imaginarna tačka, više medijum, kojim one prolaze.
            Džejms Džojs je umro u Cirihu 1941. godine. Stvoren kao nezakonito dete Odiseja i Kirke, rođen nekoliko minuta kasnije, u romanu „Tristram Šendi“, Stiven Dedalus i dalje luta, od knjige do knjige, živeći svoj Nemir.
                                                                                              Boris Mandić