четвртак, 28. новембар 2019.

NOVOGODIŠNJI SPECIJAL


KONKURS ZA NOVOGODIŠNJI BROJ ČASOPISA ZVEZDANI KOLODVOR






„Postoje pesme koje „žive“ u senci njenog potpisnika – pesnika. Taj mag imena koga izbacuju, često klanovi, nosi i površnost pesme, loš sadržaj. Takva pesma odlazi zajedno sa pesnikom u zaborav. Odvojiti pesmu od sebe znači biti siguran da će ona moći da traje i sebe i pesnika, i tada kada pesnik zaboravi pesmu.“


(Iz eseja „Odvajanje pesme od sebe“ posvećenog Branku Miljkoviću)

Milijan Despotović


Časopis za umetnost i kulturu ulazi u šestu godinu postojanja i povodom jubileja, redakcija je odlučila da raspiše konkurs za 19-i, a prvi broj u 2020-oj godini.
Prethodni broj smo posvetili ruskom reditelju i umetniku Andreju Tarkovskom, dok će se novogodišnji baviti temom misterioznih i preranih smrti pesnika i značajnih mislilaca koji su ostavili dubok trag čovečanstvu. Svi znamo da je tanka linija između genijalnosti i ludila, ali u čemu je tragedija kada se ta linija pređe?

Iako se čini da je tema uveliko eksploatisana, ipak smo i mi odlučili da uzmemo u njoj učešće iz mnogih razloga. Da li pesnik postaje veliki samo nakon svoje smrti, koja često nije prirodna? Da li je moguće umetničko stvaranje koje nije izazvano tugom i bolom a da se smatra vrednim i koliko u njemu svesno učestvujemo, samo su neka od pitanja na koja bismo želeli da od vas dobijemo odgovore. Branko Miljković, Sergej Jesenjin, Majakovski, Hemingvej, Virdžinija Vulf, Sofija Plat, Marina Cvetajeva, Puškin, Branko Ćopić, Džim Morison, pa i Frojd nisu umrli prirodnom smrću. 

Za nas je večita zagonetka da li je to zaista bilo tako. Mnogi znameniti pesnici, naučnici i umetnici i glumci prerano su napustili ovaj realni i za njih teško razumljiv svet. Povučeni tamom, odlučili su sami o svom kraju, ostavivši za sobom ne samo svoja dela već i mnoga otvorena pitanja.

Nadamo se da ćemo i u ovom broju uspeti da zadržimo kvalitet i da će časopis ostati "mesto" na koje ćete se rado vraćati. Takođe se nadamo da ćete nam, kao i uvek pomoći da i ovaj broj bude rado čitan. Iako nemamo sponzore za štampanje časopisa, pdf je svima dostupan. U nadi da će doći neka bolja vremena, nastavljamo sa radom i u narednoj 2020-oj godini.

Pišite nam šta mislite o svemu, pošaljite nam svoje eseje, pesme, posvete, razmišljanja...

Naša adresa je: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom "za novogodišnji specijal".

Rok za slanje radova je 25. decembar 2019. godine.

Hvala što ste i dalje sa nama i što pišete za Zvezdani Kolodvor!

                                                                                                                         Uredništvo

петак, 18. октобар 2019.



U novom broju:

Boris Mandić: Razgovor sa Kopolom
Petar Gordić: Jedan drugačiji pogled na Andreja Tarkovskog/Rubljova
Zorica Tijanić: Ambijent Nostalgije u stvaralaštvu Andreja Tarkovskog (Putevima ljubavi)
Miroslav Vasić: Hanover
Ivana Minić: Dinastija Đing
Zorica Tijanić: Intervju sa rok bendom "Zvuk ulice" (Slobodan Kokan Popović)
Dušan Varićak: Probna forma za besmrtnost Hane Gadomski
Milan Manić: Portreti kao ogledalo naše stvarnosti (Miroslav Savkov)
Jelena Skrobić: Refleksije na početku pesničkog puta Jelene Luković
Dajana Lazarević: Poezija dva Maksima; Tanka i Bogdanoviča
Čaj sa Gocom: Čekajuć
Aleksandar GvozdenovićPriče sa margine
Elma Selimi: Circulus vitiosus
Anđelko Zablaćanski: Ciklus pesama
Milan Drašković: Soneti krvi
Aleksandar Ševo: Ružni pačići srpske poezije
Dimitar Anakiev: Strašilo kao putokaz
Snežana Marko Musinov: Osvrt na promociju zbornika filozofske poezije
In memoriam: Susret sa pesnikinjom Fatimom Sibilom H.Gorenčevski
Vojin Trivunović: Kućni zapis
Mirjana Novokmet: Kuda plovi ovaj brod 
Mirjana Štefanicki Antonić: U onoričkom nebu misli (O knjizi Milijana Despotovića)
Vidak M. Maslovarić: Lirske reminiscencije Čedne Radinović Lukić
Olivera Šestakov: O knjigama Čede Kovačevića Čekova i  Vladimira Vanje Jovovića 
Zorica Tijanić: Rustični poetski vremeplov
Pesnici za nezaborav: Vladimir Majakovski
Živko Teodosić: Da li je CRISPR-Cas9 tehnologija otkriće veka?










петак, 13. септембар 2019.

PROMOCIJA ROMANA ZORICE TIJANIĆ "DO SVIDANJA, AVGUSTINA"

GRADSKA BIBLIOTEKA U NOVOM SADU

Novi Sad, Dunavska 1




17. septembar 2019.

utorak, 19 h (Čitaonica Gradske biblioteke)


O KNJIZI GOVORE:

Milena Letić, Viktor Radun i Zorica Tijanić


MUZIČKA PRATNJA:

Mirko Kluz, gitara








субота, 17. август 2019.

KONKURS ZA NOVI BROJ ČASOPISA ZVEZDANI KOLODVOR


Putovanje u vremenu: VAJANJE U POEZIJI I SNU ANDREJA TARKOVSKOG


Poštovani autori i saradnici časopisa,

Obaveštavamo vas da je otvoren konkurs za novi broj časopisa za umetnost i kulturu 
Zvezdani Kolodvor.

Tema ovog broja je esej na temu iz filmografije Andreja Tarkovskog, jednog od najznačanijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika u istoriji svetske kinematografije. Tarkovski je bio ruski  režiser, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.

Kao i do sada, neovisno od teme, možete nam poslati svoje neobjavljene pesme i priče, eseje, biografije, putopise, odlomke iz romana, dnevnika, drama, fotografije i slike.

Radove nam šaljite isključivo u word dokumentu, sa svim slovnim karakterima u latinici  (č,ž,š,ć i đ). Tekstovi mogu biti na ćirilici ili latinici. Možete nam slati pesme ili odlomke iz romana na stranim jezicima uz prevod na srpski jezik.

Promocija časopisa će se održati u oktobru 2019. godine.

Radove šaljite na e-mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com
(sa naznakom „za 18-i broj“)

Rok za slanje radova je 15. septembar 2019. godine.

Konkurs je kao i do sada, otvorenog srca!

Hvala što pišete za Zvezdani!


четвртак, 11. јул 2019.

Милијан Деспотовић: ПОЕЗИЈИ БИТНИ ДАНИ


Мирјана Штефаницки: „Včeraj“ – Jуче“

Резултат слика за MIRJANA ŠTEFANICKI


Неке се песме, не случајно, некада нађу на окупу као певање јуче и поетска беседа данас. Оне своју рефлексију доживљавају и на другим језицима, осим на матерњем језику песникa. Тако је настала и збирка песама Јуче,1 Мирјане Штефаницки. 2
Само је шеснаест песама у овој књизи на српском и у преводу Фрања Франчића,3  на словеначки језик. Песме су избор из објављених књига ове песникиње, али сада у новој уредничкој организацији оживљавају посебну емоцију код читаоца. Песникиња као да жели казати: „Тражим (...) сате стале.“4 Ту је све оно што је остатак раније збиље која живи у поезији Ту и Сад, пре свега сусрет са Мајком, записи ране љубави, наклон пред песником као „зимски кућни запис“. Дакле, једна палета стиховља различите тематике из времена у коме је „оловка (...) застала на папиру“, како каже Мирјана Штефаницки, покушавајући да тај застој отвори мислима са пристојне временске дистанце.
„Борхесово схватање поезије као несводиве на рационално објашњење, може се применити и на лирски израз Мирјане Штефаницки Антонић. Код њених песама провејавају ноте носталгичног. Повратак у прошлост није само пуко емотивно исповедање већ осветљавање успомена обавијено спе-цифичном ауром коју песникиња поседује. Не ради се само о жалу за једним временом које се није продужило, напротив, овде се пева о тренуцима који заслужују да буду забележени, и у којима сваки човек размишља у себи. Емоције које је тешко изговорити наглас, а да не изазову сузе, па их радије задржавамо у мислима, Штефаницка их дели са нама. Препознатљива у свом ставу према животу, поезији, људима, остајући непоколебљива у својој емпатичности и алтруизму.“ 5
Поезија је вез времена попут веза рађеног руком мајке, како је то Мирјана Штефаницки сликовито записала посматрајући гоблен, рукорад, своје мајке који је толико година после, дијалошко сретање са родитељком. Њој се обраћа стиховима:

Водиљо, драга и предобра моја
Ослањам ти се на руку топлу
Ван доба.

Живот нас увек одводи ван доба, свест о томе само нас обавезује да поштујемо одласке и поновне сурете, да обезбедимо спокојан сан на доњем, али и горњем Небеском јастуку где „коса по јорговану мирише“. Јоргован је за нашу песникињу симбол љубави који нам је природа доделила и довела до обожености. Немамо права да такву љубав преинача-вамо у она стања која нас отуђују и деле, јер природа нам брзо јастуке мења. Већ јутрос може бити јуче.
Када помиње гоблен, песникињи су познати и време и везиља и аутор основне слике. Све се ту зна и све долази на своје место, по унапред спремљеној шеми. „У поезији је другачије. (...) Нема уцртаног пута којим се стиже до краја песме. (...) Поезија је јединствен облик књижевног изражавања мисли и осећања. Песници имају способност да створе нову реч, ону праву, која даје адекватан смисао.“6 Мирјана Штефаницки управо бираним речима гради мисли, неке својим погледом преображава, јер има своју наду и поруку: „Треба веровати/ У живот у љубав.“ Све друго може, али ово никако не сме да се прећути. И не може, јер глас љубави је глас живота.
Било према коме да је Штефаницка изражава, космичност љубави овде има духовну потку, она је не уништава. Здрав душевни живот је живот у љубави. А љубав је и песма, она је и одговор ономе који је покушао да је „закључа у мислима“, али направио је грешку да то учини „далеко од себе“. То није могуће, јер све што се десило јуче, бива данас, бива сутра. Зато је љубав песма рођена „у омамљено јутро“ и она се шири у привидним „окнима душа“. Ту привидност показује поезија која је наука за себе и помереник свему закључаном. На свој начин и ова песникиња миче те граничнике и верује у малог човека и понуђену му природну околину коју не треба преправљати, већ примити њену лековну моћ. Ови стихови су плетени рукописом ивањске траве, а ту је и „кантарион са поља (..) панонских“. Блага носталгија везана је за Дунав, тамо где се на његовим обалама „завртео први круг/ у више димензија“, и све су оне овде поетички доведене очи у очи са свим емоцијама. Таква врста осетљивости се није могла избећи, али ни посебно биране речи. Љубав је снага која уздиже ка висинама „као птицу у небу“. Њено измицање има знане последице, отуда и брига Мирјане Штефаницки када каже:

Завитлао си ме
Као птицу у небо
Да ли ћеш ме дочекати при паду
.................................
Или ћу се винути још више

Њу је у небо књижевног израза завитлало перо, и „разапета између Себе и Себе“, она као да помера платно узвисника, стално тражи своје адекватно место на плаветнилу писане речи, уз веру да има сигуран ослонац у језику коме припада и коме некако сви дугујемо. Свесна те чињенице њој је важно оно за-писано јуче, јер то увек стаје испред нас, отвара нам врата, како у језику тако и љубави и животу. Она је удахнула мисао о том тројству и њиме зрачи, обнавља и оно што је минуло на овај или онај начин, па и „Дан када је Серјожа отишао“. Битан јој је тај дан, јер не памти она неког ко се замакао или су га намакли на омчу, она памти „младића који је ишао подруку/ Са девојком косе боје лета“.
Да, тада смо сви казивали стихове Сергеја Јесењина и били окренути дугој коси лета, на коју су падали маслачци са наших усана. Као да је све то било „јуче“.
Колико јуче.

У Субјелу,
14. маја 2019.


____________________
1) Мирјана Штефаницки: „Јуче“, АЛФАграф, Петроварадин, 2019.
            2) Мирјана Штефаницки (Нови Сад, 1954), пише поезију и књижевну критику. Објавила дванаест књига. Живи у Новом Саду.
3) Фрањо Франчић (Љубљана, 1958), песник, прозаиста, писац за децу. Објавио двадесет књига. Живи у Сечовје, Падна у Словенији.
4) Стих је из песме „Поистовећивање бића и речи“, Бранка Миљковића.
5) Зорица Тијанић: „Руковети осећајности“, из предговора за књигу „Јуче“, стр. 7, 8.
6) Мр Нада Јабланов: „Осврт на поезију Мирјане Штефаницки, инспирисан емо-цијама и сећањима на мајку, у књизи приказа и представљања „Благослов речи 2“, Про-метеј, Нови Сад, 2019. стр. 354, 355.