субота, 17. август 2019.

KONKURS ZA NOVI BROJ ČASOPISA ZVEZDANI KOLODVOR


Putovanje u vremenu: VAJANJE U POEZIJI I SNU ANDREJA TARKOVSKOG

Резултат слика за pixabay railway 
                                                                                            Fotografija: pixabay.com

Poštovani autori i saradnici časopisa,

Obaveštavamo vas da je otvoren konkurs za novi broj časopisa za umetnost i kulturu 
Zvezdani Kolodvor.

Tema ovog broja je esej na temu iz filmografije Andreja Tarkovskog, jednog od najznačanijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika u istoriji svetske kinematografije. Tarkovski je bio ruski  režiser, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.

Kao i do sada, neovisno od teme, možete nam poslati svoje neobjavljene pesme i priče, eseje, biografije, putopise, odlomke iz romana, dnevnika, drama, fotografije i slike.

Radove nam šaljite isključivo u word dokumentu, sa svim slovnim karakterima u latinici  (č,ž,š,ć i đ). Tekstovi mogu biti na ćirilici ili latinici. Možete nam slati pesme ili odlomke iz romana na stranim jezicima uz prevod na srpski jezik.

Promocija časopisa će se održati u oktobru 2019. godine.

Radove šaljite na e-mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com
(sa naznakom „za 18-i broj“)

Rok za slanje radova je 15. septembar 2019. godine.

Konkurs je kao i do sada, otvorenog srca!

Hvala što pišete za Zvezdani!


четвртак, 11. јул 2019.

Милијан Деспотовић: ПОЕЗИЈИ БИТНИ ДАНИ


Мирјана Штефаницки: „Včeraj“ – Jуче“

Резултат слика за MIRJANA ŠTEFANICKI


Неке се песме, не случајно, некада нађу на окупу као певање јуче и поетска беседа данас. Оне своју рефлексију доживљавају и на другим језицима, осим на матерњем језику песникa. Тако је настала и збирка песама Јуче,1 Мирјане Штефаницки. 2
Само је шеснаест песама у овој књизи на српском и у преводу Фрања Франчића,3  на словеначки језик. Песме су избор из објављених књига ове песникиње, али сада у новој уредничкој организацији оживљавају посебну емоцију код читаоца. Песникиња као да жели казати: „Тражим (...) сате стале.“4 Ту је све оно што је остатак раније збиље која живи у поезији Ту и Сад, пре свега сусрет са Мајком, записи ране љубави, наклон пред песником као „зимски кућни запис“. Дакле, једна палета стиховља различите тематике из времена у коме је „оловка (...) застала на папиру“, како каже Мирјана Штефаницки, покушавајући да тај застој отвори мислима са пристојне временске дистанце.
„Борхесово схватање поезије као несводиве на рационално објашњење, може се применити и на лирски израз Мирјане Штефаницки Антонић. Код њених песама провејавају ноте носталгичног. Повратак у прошлост није само пуко емотивно исповедање већ осветљавање успомена обавијено спе-цифичном ауром коју песникиња поседује. Не ради се само о жалу за једним временом које се није продужило, напротив, овде се пева о тренуцима који заслужују да буду забележени, и у којима сваки човек размишља у себи. Емоције које је тешко изговорити наглас, а да не изазову сузе, па их радије задржавамо у мислима, Штефаницка их дели са нама. Препознатљива у свом ставу према животу, поезији, људима, остајући непоколебљива у својој емпатичности и алтруизму.“ 5
Поезија је вез времена попут веза рађеног руком мајке, како је то Мирјана Штефаницки сликовито записала посматрајући гоблен, рукорад, своје мајке који је толико година после, дијалошко сретање са родитељком. Њој се обраћа стиховима:

Водиљо, драга и предобра моја
Ослањам ти се на руку топлу
Ван доба.

Живот нас увек одводи ван доба, свест о томе само нас обавезује да поштујемо одласке и поновне сурете, да обезбедимо спокојан сан на доњем, али и горњем Небеском јастуку где „коса по јорговану мирише“. Јоргован је за нашу песникињу симбол љубави који нам је природа доделила и довела до обожености. Немамо права да такву љубав преинача-вамо у она стања која нас отуђују и деле, јер природа нам брзо јастуке мења. Већ јутрос може бити јуче.
Када помиње гоблен, песникињи су познати и време и везиља и аутор основне слике. Све се ту зна и све долази на своје место, по унапред спремљеној шеми. „У поезији је другачије. (...) Нема уцртаног пута којим се стиже до краја песме. (...) Поезија је јединствен облик књижевног изражавања мисли и осећања. Песници имају способност да створе нову реч, ону праву, која даје адекватан смисао.“6 Мирјана Штефаницки управо бираним речима гради мисли, неке својим погледом преображава, јер има своју наду и поруку: „Треба веровати/ У живот у љубав.“ Све друго може, али ово никако не сме да се прећути. И не може, јер глас љубави је глас живота.
Било према коме да је Штефаницка изражава, космичност љубави овде има духовну потку, она је не уништава. Здрав душевни живот је живот у љубави. А љубав је и песма, она је и одговор ономе који је покушао да је „закључа у мислима“, али направио је грешку да то учини „далеко од себе“. То није могуће, јер све што се десило јуче, бива данас, бива сутра. Зато је љубав песма рођена „у омамљено јутро“ и она се шири у привидним „окнима душа“. Ту привидност показује поезија која је наука за себе и помереник свему закључаном. На свој начин и ова песникиња миче те граничнике и верује у малог човека и понуђену му природну околину коју не треба преправљати, већ примити њену лековну моћ. Ови стихови су плетени рукописом ивањске траве, а ту је и „кантарион са поља (..) панонских“. Блага носталгија везана је за Дунав, тамо где се на његовим обалама „завртео први круг/ у више димензија“, и све су оне овде поетички доведене очи у очи са свим емоцијама. Таква врста осетљивости се није могла избећи, али ни посебно биране речи. Љубав је снага која уздиже ка висинама „као птицу у небу“. Њено измицање има знане последице, отуда и брига Мирјане Штефаницки када каже:

Завитлао си ме
Као птицу у небо
Да ли ћеш ме дочекати при паду
.................................
Или ћу се винути још више

Њу је у небо књижевног израза завитлало перо, и „разапета између Себе и Себе“, она као да помера платно узвисника, стално тражи своје адекватно место на плаветнилу писане речи, уз веру да има сигуран ослонац у језику коме припада и коме некако сви дугујемо. Свесна те чињенице њој је важно оно за-писано јуче, јер то увек стаје испред нас, отвара нам врата, како у језику тако и љубави и животу. Она је удахнула мисао о том тројству и њиме зрачи, обнавља и оно што је минуло на овај или онај начин, па и „Дан када је Серјожа отишао“. Битан јој је тај дан, јер не памти она неког ко се замакао или су га намакли на омчу, она памти „младића који је ишао подруку/ Са девојком косе боје лета“.
Да, тада смо сви казивали стихове Сергеја Јесењина и били окренути дугој коси лета, на коју су падали маслачци са наших усана. Као да је све то било „јуче“.
Колико јуче.

У Субјелу,
14. маја 2019.


____________________
1) Мирјана Штефаницки: „Јуче“, АЛФАграф, Петроварадин, 2019.
            2) Мирјана Штефаницки (Нови Сад, 1954), пише поезију и књижевну критику. Објавила дванаест књига. Живи у Новом Саду.
3) Фрањо Франчић (Љубљана, 1958), песник, прозаиста, писац за децу. Објавио двадесет књига. Живи у Сечовје, Падна у Словенији.
4) Стих је из песме „Поистовећивање бића и речи“, Бранка Миљковића.
5) Зорица Тијанић: „Руковети осећајности“, из предговора за књигу „Јуче“, стр. 7, 8.
6) Мр Нада Јабланов: „Осврт на поезију Мирјане Штефаницки, инспирисан емо-цијама и сећањима на мајку, у књизи приказа и представљања „Благослов речи 2“, Про-метеј, Нови Сад, 2019. стр. 354, 355.



среда, 03. јул 2019.

Анђелко Заблаћански: Циклус поезије




      Анђелко Заблаћански, песник, афористичар и прозни писац, рођен је 1959. године у Глушцима у Мачви. Пише од ране младости и досад је објавио девет књига. Песме су му преведене на руски, енглески, белоруски и бугарски, афоризми на македонски, а и он преводи с руског језика. Главни је уредник часописа Суштина поетике. Живи у Глушцима.





Анђелко Заблаћански: У НАМА РЕЧИ


ПОГАНИМА

на чијем прагу седиш
расутих мисли пољима жита,
чије су ноћи
проливених суза
уденуте у твоје празно јуче,
твоје простоте –
и од страха ињем прошаране косе

на чијем огњишту
грејеш од студени утрнуло
срце, сићушно у осами,
на чијем гробљу
сваке ноћи се из сна будиш,
дршћући хладан
у својој мекој и врелој постељи

на чије знамење
своју си поган безочно просуо,
крв чију на свој бес си точио,
а манастирску воду,
за искуп греха
испод крста пио



СНЕГОВИ ПРОЛАЗНОСТИ

То снег ми на прозоре пао
Расутих измаглица
И недоглед равнице тишину јутра слуша
Белином узораних њива
А моје детињство разигра се
Снегом у коси и браздом на челу

Загризе мраз усне да збуни сузу
Која кану на санке сна
Док их дечија промрзла рука
Снегом што шкрипи кроз време вуче
Румених образа топлих
И браздом изнад горње усне


ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Бори Симићу

Несхваћен, сам, без вида стражар ноћни
Чувао је живота траље, од злата реч
Знајући да све ће отети му сој моћни
Наду - што и сред ноћи бела је кô креч

Правећи куле од сна шибан је јавом,
Ал' певом се дизао изнад зловoљника
Праштајући њима, живео с нирваном,
Ил' немиром душе рођеног песника

Шта песма, шта слава - знао никад није
Док је васељеном у ноћима бдења
Сабирао у стих тек речи Божије,
Исклесане вером од најтврђег стења

ОНАЈ ШТО ВИДИ СВЕ

Свевидеће око
Зна ћутљиво бити

Сведиће око
Уме да зарежи

Свевидеће око
Речима уједа

Или да зажмури
Пред сенком човека


НОЋ У НОЋИ

Ноћ с кровова пада на прозорско стакло,
Док зидине голе месечину доје,
Гласање је ћука тишином промакло,
Кô низ кичму језа оних што се боје.

Загрцнута тамом јечи у даљини
Псећа или вучја крв што леди чула,
И сан који лута негде у давнини
Човек сред нигдине постојан кô кула.

Шибан са свих страна таме ветровима
Кад усном задрхте речи горке, туђе
Презрен је од људи, сљуђен са зверима
Не дâ светском бесу у срце да уђе.

  
НОЋ БЕЗ ЗОРЕ

Сутон пије последњи зрак дана
Последњег дана младости
Вриском ноћи полућене
На слутњу смрти и живота наду
На последњи корак јавом
И први у сну...

Пијанством узета ноћ
И глувог сата црне силе
Зору не буде
И први пут јутро не намигну
Шерету
Уснулом у туђој постељи...

Заћутале виолине, даире лудости
И сваки се додир ноћи
Кроз сећање пење
Да заболи као јаук мајке
И овог сутона
Док последње зраке дана пије...


С НАСЛОВОМ У НАМА

кад нас згази време
и најлепше речи умру
или их убије тишина слова
шта ће остати
у свему

шта ће остати
на латицама
кад процвета коров
с пролећа
кад проспе своје семе с јесeни
у свему

кад угасимо последњи луч
и мраком своју неукост
вешто скријемо
шта ће остати
од речи без душе
и раму без слике
у свему

шта ће остати
од нас без нас
од песме без песме
од мисли обесмишљених
празнине што зјапи
у свему


СТРАХ ПРЕДАКА

Ноћ на мртвој стражи
страхове
предака давних чува
утиснуте дубоко
у грло и под
леву дојку

Њихови погледи празни
вековима испијани
уз кичму се пењу
у глувој соби
просуто време нерођене
деце

У углу притајена тама
страх чека
да отвори тишину
изa линије оностраног
утиснутог дубоко
у грло и под
леву дојку

А ватра у очима
гори у прошлости


О ПЕСНИШТВУ

На шта се наслањаш ноћи вучјег зова
И крваве луне у крошњама липа
Треном кад је песник злослутан кô сова
И речи кô песак пустињски просипа

На шта се наслањаш ноћи без славуја
Са језом у свему сем у кори хлеба
Пре него влат жита обори олуја
А песничко чувство ником не затреба

На шта се наслањаш за све глува ноћи
Сем за своју тмину кад месец прогуташ
Погледом песника – милој му самоћи
Тек на перо с којим до свитања луташ


О ПЕСНИКУ

Није песник ко стихове пише
Већ је песник ко стихове живи

Није песник ко стихове живи
Већ је песник ко се с песмом рве

Није песник ко се с песмом рве
Него онај ко је душом храни

Није песник ко стих душом храни
Него онај ко с њим ноћ проводи

Није песник ко ноћу не спава
Већ је песник коме Бог реч даје.