PUTOPISI, KOLUMNE I ESEJI - UMETNOST KOJA SE DOGAĐA

OBJAVLJENA NOVA KNJIGA ZORICE TIJANIĆ
U IZDANJU SVITKA

 

Umetnost koja se događa

Život je baština

bez obzira što ne znamo ko mu je bašta.

Dr Stojan Bogdanović

Piscu nije lako sa temom o kojoj piše izaći na kraj. Počne jedno i tu se sretne sa oblicima koji njegov trud prevedu u nešto drugo, a potom se pojava ponovi.

Pisac ima potrebu da piše. Njegova potreba je vodilja na koju on malo može da utiče, ali ni to malo on ne želi. On želi da stvara a njegovo stvaralaštvo pokušava da pisca dovede do reči. Rečima se može postići mnogo, pre svega poraziti tišina. Iz tišine nema odgovora, mada govore da je mudro ćutati. Ja ne mislim tako. Bliska mi je ona narodna: „Progovori da čujem šta misliš.“ I misli kao što govoriš.

Književnica Zorica Tijanić¹ svoje mišljenje o brojnim temama u ovoj knjizi, ispisala je u oblicima: „Putopisi, kolumne i eseji“.² Njeni zapisi bivaju razgovori koje je nastavila ili tek započela svojim odsustvom ili prisustvom u vremenu kome je i ona savremenica. Ono što se na prvi pogled može zaključiti čitajući ove sabrane tekstove, jeste shvatanje da je život umetnost onoliko koliko je u njemu živa umetnost. Moraju zajedno imati dušu i da se one dodiruju vodeći zdrav dijalog.

Pre svega, Zorica je sjajan putopisni čitač umetničke stvarnosti, ona dobro spaja njen unutrašnji i spoljašnji deo pokazujući lepotu života, u isto vreme i čistotu svoje duhovne osnove. Čini mi se da je, u svojim opisima, pre svega u putopisima, uspela da izgradi svoju realnu sliku lepog³ i da sebe u toj slici ne vidi uvek kao stranca, čak i kad je lik iz nje sklonjen. Ona ima i svoju poruku onom putešestveniku kroz ovu knjigu. Kaže: „Ne dozvolite da se život događa nekom drugom dok ostajete na peronu čekajući senzacije. Ostaćetezauvek na tom peronu dok ne prihvatite da je život ono što se događa – sada i ovde.“

Ona je i slike iz prošlosti dovela na lice mesta u ovaj tren, da svoje „trenutke ukradene u vremenu“ sa njima spoji, Ne znam ko je izmislio zaboravljanje, verovatno neko ko je imao druge namere, ali naša književnica veruje da je svet stvoren kako bi pamtili i u tom pamćenju pronalazili sebe. U tome nam pomaže jezik i pismo, osobito da kulturom povežemo prostore gde grgolji naš jezik. Jezik nam čuva dušu i kada je izgubimo. On se urezuje u svest i ne dozvoljava ni jednu činjenicu porekla da potisne iz sebe.

Predah je za Zoricu Tijanić važna stepenica, na kojoj, kao na kolenu zapisuje utiske i osećanja druge vrste. Tako da u jednom momentu čitalac ima prijatan doživljaj da se književni oblici prelivaju jedan u drugi, da se ukrštaju i oplemenjuju dušu čitaoca. U putopisima srećemo, poetske restlove, male eseje, sentence tako biva i sa kolumnama i esejima. Imam utisak da je Zorica prevashodno pesnikinja sa puno želja. U Opatiji će zapisati: „U more se pretvori, pa me zatvori/ u bisernu školjku, što se retko nađe“. U Rovinju je primila na dar „delicije iz korpe“ jedne starice“, prepoznale su duše jedna drugoj. Kad god piše o svetinjama ona traži blagoslov, tako će u Ostrogu, „mestu na kojem tišina govori“ razumeti primljeni znak sa kojim se vraća u Kragujevac „prestonicu kneževine koja odiše duhom starih vremena“, sećajući se Rima kao „besmrtnog simbola umetnosti“ i nečega o čemu je prećutala. Putopis ne mora sve da kaže, govori on više od zapisanog. Treba ga umeti čitati. Tu je pomenik i na Beč ali pleni „razglednica iz zamišljenog grada“.

Kredo zapisa Zorice Tijanić je opisno registrovanje doživljaja kroz njegov pojavni bljesak, mnogo se slika smenjuje i svaka ima svoje mesto. Zato je spisateljica umešna da ne napravi „suvišan pokret i ne pokvari savršenstvo trenutka“. Ne znam koliko je toga bila svesna pri pisanju, ali će tu umetničku blagodet itekakao razumeti njen čitalac. A ona kaže: „Moja putovanja ponekad liče na dopisnice. (...) Pamtim ih u slikama.“ Čitav je filmski album tih slika. Zaustavljanje vremena je savršen umetnički čin.

Elementarnost prozaida smeštena je ovim zapisima i vrlo lako se vraća u oblik poezije. Evo primera jednog dela prozaide⁴ (ovo prozaide, kažem uslovno).

 

Mirno sedim i posmatram

(...) na jednom mestu susreće

i prepliće mnoštvo energija,

praćeno talasima mora.

Čuvar tajni,

more koje živimo,

otvara i zatvara svoje odaje,

pretvarajući tajne u talase.

 

„Kolumne, misli, sećanja i uspomene“, dotiču, kako kaže Zorica Tijanić „večita nedostajanja“. Ona je našla najlepši način da ih poseduje nemanjem, da u blagu pamćenja sačuva ono što nam pripada a nije naše, da budemo i tamo gde nismo ali jednom ćemo biti. Nije ništa beskonačno osim nade koja ima svoje skromne domete: „Ne verujem da mogu da promenim svet ali ono što mogu sama – ne propuštam da uradim.“

Čitajući ovu knjigu i dobija se utisak da je Zorica Tijanić potpuni posvećenik književnosti, koristi svaki trenutak da zapiše kako doživljeno tako i proživljeno iskustvo, da donese sud o nečem, izvede zaključak. Sve to je u duhu dobrote, duha i vere da za čoveka uvek ima nade. U svoje posadašnjenje minulog ona sabira male trenutke radosti, koji bi trebali da sami sebe uvećaju.Ta malena strpljivost je teška za onog ko očekuje previše. „Dopustiti sebi male trenutke sreće, za mnoge koji žure, postaje luksuz ili zamaranje. U nestrpljivom čekanju gubi se magija trenutka, koji može doneti osećaj ispunjenosti. Lepota koju propuštamo, samo je odraz duha koji je zaboravio da velike stvari nastaju od malih. Potrebno ih je svakodnevno sakupljati. Onda nastaje pravo bogatstvo. Tada ga možemo deliti. U beskraj. Svima.“ Upravo zato ova spisateljica piše drugačije i njen svet biva umetnički pojašnjen, oplemenjen, blago prećutan kada je to potrebno.

Po vokaciji Zorica je pesnikinja. Ona je po starogrčkom pesniku Simonidu, slikarstvo tumačila kao „nemu poeziju“ a poeziju kao sliku „koja govori“ („U slušanju boja“). I ona sama, poput starih umetnika ali i njenih savremenika „meša boje i reči“ i umetnost čini jedinstvenom u svom otvaranju i poimanju što njenim esejima daje osobit ton. Ako jedan književni oblik nešto kod nje nadraste, onda ovaj drugi nasluti. Uostalom, „umetnik je kreator svog dela“ („Hram umetnosti“) a „umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše“ – zaključuje ona, otvarajući, pri tom, diskusiju o mestu poezije danas.

Mnogo je tema, u misaonom smislu, otvorila Zorica Tijanić, podsetio bih na neke: „Opraštajte svojim zabludama, kako bi lakše podneli nove“ (zablude); „Ljubav kao i lepota postaje prolazna živeći od danas do sutra“ (ljubav); „Tišina ne može da boli toliko kao muk duše koji nadrasta trenutak inata“ (inat); „Čovek sve nosi u sebi, zato se vremenom teže kreće“ (teret)... Mogla bi se čitava mala antologija misli „izneti“ iz ovog rukopisa, no one ovde imaju drugi zadatak, da tekstu daju svoju dušu mudrog i plemenitog činioca.

Treći deo ove knjige čine „Eseji i književni osvrti“ koja otvara kritičko pročitavanje poezije rano preminulog pesnika Pauna Petronijevića (1936-1962) koji je bljesnuo u srpskoj poeziji, da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“⁵ bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“...) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“⁵ bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“...) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), Viktorov čovek optočen kristalima može da se izbori protiv vetrova. Osećam da taj novi čovek u sebi mora da ujedini sve elemente da bi dobio snagu Duha i postao otporan na iskušenja“.

Ovo i jeste knjiga takve snage i otpornosti na iskušenja. Pisana je s različitim povodima ali nije menjala uglove gledišta. Spisateljica neguje lepotu reči, svetlost slike i prostora, filozofsko umeće dobrote i u svemu tome lično iskustvo.

 

Milijan Despotović

U Požegi,

19. maja 2021.

 

____________________________

1) Zorica Tijanić Dimitrijević (Đakovo, 1971), piše poeziju, prozu, eseje, književne prikaze i putopise. Objavila je deset samostalnih knjiga i priredila dva zbornika i tri antologije. Živi i radi u Beogradu.

2) Zorica Tijanić: „Putopisi, kolumne i eseji“, Svitak, Požega, 2021.

3) Čovek je po prirodi umetnik, on nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fizičku predstavu stvari oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagođavanje, pretvaranje činjenica u čovekov slikoviti, prikaz putem neprestanih uticaja njegovih osećanja.“ – Zapisao je Rabindranat Tagore.

4) Prozaida je pesma u prozi. Ovaj književni oblik kod nas je ustanovila prof. dr Bojana Stojanović Pantović. Više o tome vidi u njenoj knjizi „Pesma u prozi ili prozaida“, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

5) Paun Petronijević: „Rukom bele tajne“, UKS Književna zajednica Zlatiborskog okruga Užice, Svitak i Narodna biblioteka Požega, 2011.