среда, 03. јул 2019.

Анђелко Заблаћански: Циклус поезије




      Анђелко Заблаћански, песник, афористичар и прозни писац, рођен је 1959. године у Глушцима у Мачви. Пише од ране младости и досад је објавио девет књига. Песме су му преведене на руски, енглески, белоруски и бугарски, афоризми на македонски, а и он преводи с руског језика. Главни је уредник часописа Суштина поетике. Живи у Глушцима.





Анђелко Заблаћански: У НАМА РЕЧИ


ПОГАНИМА

на чијем прагу седиш
расутих мисли пољима жита,
чије су ноћи
проливених суза
уденуте у твоје празно јуче,
твоје простоте –
и од страха ињем прошаране косе

на чијем огњишту
грејеш од студени утрнуло
срце, сићушно у осами,
на чијем гробљу
сваке ноћи се из сна будиш,
дршћући хладан
у својој мекој и врелој постељи

на чије знамење
своју си поган безочно просуо,
крв чију на свој бес си точио,
а манастирску воду,
за искуп греха
испод крста пио



СНЕГОВИ ПРОЛАЗНОСТИ

То снег ми на прозоре пао
Расутих измаглица
И недоглед равнице тишину јутра слуша
Белином узораних њива
А моје детињство разигра се
Снегом у коси и браздом на челу

Загризе мраз усне да збуни сузу
Која кану на санке сна
Док их дечија промрзла рука
Снегом што шкрипи кроз време вуче
Румених образа топлих
И браздом изнад горње усне


ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Бори Симићу

Несхваћен, сам, без вида стражар ноћни
Чувао је живота траље, од злата реч
Знајући да све ће отети му сој моћни
Наду - што и сред ноћи бела је кô креч

Правећи куле од сна шибан је јавом,
Ал' певом се дизао изнад зловoљника
Праштајући њима, живео с нирваном,
Ил' немиром душе рођеног песника

Шта песма, шта слава - знао никад није
Док је васељеном у ноћима бдења
Сабирао у стих тек речи Божије,
Исклесане вером од најтврђег стења

ОНАЈ ШТО ВИДИ СВЕ

Свевидеће око
Зна ћутљиво бити

Сведиће око
Уме да зарежи

Свевидеће око
Речима уједа

Или да зажмури
Пред сенком човека


НОЋ У НОЋИ

Ноћ с кровова пада на прозорско стакло,
Док зидине голе месечину доје,
Гласање је ћука тишином промакло,
Кô низ кичму језа оних што се боје.

Загрцнута тамом јечи у даљини
Псећа или вучја крв што леди чула,
И сан који лута негде у давнини
Човек сред нигдине постојан кô кула.

Шибан са свих страна таме ветровима
Кад усном задрхте речи горке, туђе
Презрен је од људи, сљуђен са зверима
Не дâ светском бесу у срце да уђе.

  
НОЋ БЕЗ ЗОРЕ

Сутон пије последњи зрак дана
Последњег дана младости
Вриском ноћи полућене
На слутњу смрти и живота наду
На последњи корак јавом
И први у сну...

Пијанством узета ноћ
И глувог сата црне силе
Зору не буде
И први пут јутро не намигну
Шерету
Уснулом у туђој постељи...

Заћутале виолине, даире лудости
И сваки се додир ноћи
Кроз сећање пење
Да заболи као јаук мајке
И овог сутона
Док последње зраке дана пије...


С НАСЛОВОМ У НАМА

кад нас згази време
и најлепше речи умру
или их убије тишина слова
шта ће остати
у свему

шта ће остати
на латицама
кад процвета коров
с пролећа
кад проспе своје семе с јесeни
у свему

кад угасимо последњи луч
и мраком своју неукост
вешто скријемо
шта ће остати
од речи без душе
и раму без слике
у свему

шта ће остати
од нас без нас
од песме без песме
од мисли обесмишљених
празнине што зјапи
у свему


СТРАХ ПРЕДАКА

Ноћ на мртвој стражи
страхове
предака давних чува
утиснуте дубоко
у грло и под
леву дојку

Њихови погледи празни
вековима испијани
уз кичму се пењу
у глувој соби
просуто време нерођене
деце

У углу притајена тама
страх чека
да отвори тишину
изa линије оностраног
утиснутог дубоко
у грло и под
леву дојку

А ватра у очима
гори у прошлости


О ПЕСНИШТВУ

На шта се наслањаш ноћи вучјег зова
И крваве луне у крошњама липа
Треном кад је песник злослутан кô сова
И речи кô песак пустињски просипа

На шта се наслањаш ноћи без славуја
Са језом у свему сем у кори хлеба
Пре него влат жита обори олуја
А песничко чувство ником не затреба

На шта се наслањаш за све глува ноћи
Сем за своју тмину кад месец прогуташ
Погледом песника – милој му самоћи
Тек на перо с којим до свитања луташ


О ПЕСНИКУ

Није песник ко стихове пише
Већ је песник ко стихове живи

Није песник ко стихове живи
Већ је песник ко се с песмом рве

Није песник ко се с песмом рве
Него онај ко је душом храни

Није песник ко стих душом храни
Него онај ко с њим ноћ проводи

Није песник ко ноћу не спава
Већ је песник коме Бог реч даје. 

1 коментар:

  1. G. Zablacanski je pesnik vredan svake izgovorene reci. oSTACE veliko ime NA NASEM PESNICKOM NEBU.....

    ОдговориИзбриши