POEZIJA MARKA STANOJEVIĆA

MARKO STANOJEVIĆ

Марко Станојевић, Београд, Р Србија

Марко Станојевић, рођен 02.03.1992. у Неготину. До сада је објавио две збрике поезије „На ветру љубави и туге“ и „Свитање меланхолије“. Заступљен је у бројним књживеним часописима, порталима и антологијама. Поред поезије пише и есеје. Живи у Београду.

ХОДОЧАШЋЕ

Као да је живот пуки
доживљај једне смрти
што вапи ко празнина
обесржљеног бића

Ноћас ме самоће питају:
Где си
и чаме липшу од глади
колико ме нема

У мени: само Бол је верна Богу,

Пише по мом отишју:

Удахни ваздух тескобе
затруј сваку пукотину
твоје рањиве душе
слобода није у слободи,
слобода је у ослобађању
ко што у љубави није
вољење вечност
него жудња.

Буди ходочасник
кроз вртове од камена
и увелих каранфила
што покојством
препричавају животе,
нечујом говоре:

Савест је опекотина ума –
без огњеног мача у глави
не би дознао где престаје
далекосежје грехова
и почиње преобраз
Ја у Ти
Почиње Очајање
мучни пород Себства
За један трен чистоте сржи
За један трен обожења
јер ми смо дашак светлости
тмуше: Време када престане борба
Воље и Духа

ИСКУСТВО ЈАСТВА

Још увек су простори искуства
вртови од магле
готово је немогуће присуствовати
сваком свом ишчезнућу
и можда у томе почива сва трагедија
можда се зато плашим тренутка
кад досегнем Јаство
јер оно што следи боли више
од онога што претходи

Понекад помислим да је љубав
надокнада за преживљену
празнину
и сву мелодију настајања
поробе тишине

Колико сам сиромашан
ако ми је сећање једино богатство
прошлост је у својим бојама жива
али од тих боја
садашњост се разграђује као акварел
и нема снаге ни да чезне

Понор узима све што има Дух
искуство гради биће
али га не чини
чини га мисао што слути
јер оно што предосећа
ухо је дубине

На рубу камена и цвета
мирис објашњава смисао
речи сахранити
и бележи је као глагол за вечност

Све поново личи на небо
које је покупило све туге
и кишом силази на земљу
И ти ме поново питаш:

колико дугујем мраку
и може ли светлост бити поражена

Ја не желим да пишем
поезију
ја желим да преписујем
тишине гробља
да бих крикнуо
у живот

Причали су ми мртви песници:

Погинули смо
јер забринути над речима
нисмо чули хук
живе смрти