понедељак, 03. октобар 2016.

POSLEDNJI CVETOVI ZLA - ANTOLOGIJA



KONKURS ZA ANTOLOGIJU POSLEDNJI CVETOVI ZLA (POSVEĆENO BODLERU)

http://konkursiregiona.net/konkursnatjecaj-u-bodlerovu-cast/

Redakcija online časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor priređuje svoju drugu Antologiju –  Poslednji cvetovi zla u čast francuskom pesniku Šarl Bodleru.
Prva Antologija posvećena Jesenjinu, "Snovi injem posuti" objavljena je u januaru 2016. godine. Nastavljajući Ediciju poezije misli, redakcija časopisa planira objavljivanje Antologije u januaru 2017. godine, kada se navršava 150 godina od prerane smrti slavnog francuskog pesnika.
Potrebno je da nam  pošaljite jednu pesmu ili esej na temu ljubavi, ali one njene - tamne strane. Vaša poezija može biti simbolički prikaz sudbine pesnika ili vaš doživljaj ljubavnog bola. Dužina pesme nije važna (možete slati i u formi soneta), takođe ni starosna dob, odnosno govorno područje autora. Pesme možete slati prevedene i na francuski jezik. Radove šaljite u word dokumentu. Rok za slanje je 15. decembar 2016. godine. E-mail adresa: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail. com (sa naznakom “u čast Bodleru”).


UMETNOST I ROMANTIKA

Ponekad mi se čini da živimo u vremenu u kome nam ostaje sve manje vremena za maštu i romantiku. Možda su umetnici često usamljeniji od drugih ili im je potrebno da mnogo više vremena provode sami. Radi se samo o tome da oni žive u svetu koji su ogradili aurom od kristala. Možda su njihove emocije ekspresivnije od emocija drugih ljudi ali ništa se senzacionalno ne dešava u njihovim životima, osim što imaju potrebu da u svom hodu ka lepoti podele osećanja kreirajući lepotu. Kako objasniti i povezati umetnost i romantiku, ima li veze nečiji život s onim što se ispisuje ili oslikava ostavljajući zapise. Da li je potrebno staviti se u samoću da bismo stekli potrebnu mudrost ili zrelost. Neki logičan raspored sazrevanja i jeste namerno stavljanje u samoću, neophodno mesto za razmišljanje, potom otvaranje i kretanje u život gde se realizuje prepoznata umetnost i ljubav koju tek kao zreli možemo da transponujemo iz stanja asocijativne apstrakcije.
Kretanje kroz lavirint počinje da liči na igru koja prestaje da bude igra tek onda kada se oseti zamor. Radost i čistota detinjstva vremenom poprimaju boju rđe koja se ne ispira činjenjem ili nečinjenjem već ostaje nataložena pretvarajući se u bol baš kao patina na starim brodovima usidrenim u rečnoj luci. Često sa ironijom govorimo o ljubavi. Radi se samo o tome da postoje strahovi da bismo ih se oslobađali. Porok koji se zamenjuje drugim i u nedogled nastavlja da prija, svesno nanoseći štetu. Sve manje ljudi veruje u ljubav, a sve više gubi veru u nju iako je osnovna misao priče. Povlačenje iz straha od povređenosti, nesigurnost često dozvoljava propuštanje prilike koja može biti samo jednom pružena. Ljubav kao i lepota postaju prolazne živeći od danas do sutra. U potpunoj koliziji s moralom, lepota postaje devastiran pojam prepostavljena osvajačkim tendencijama koje se talože sve više pretvarajući karakter u negativ.
Pesnik - umetnik posmatra svoj život tražeći puteve kojima bi prošetao svoje misli u nekom oplemenjenom prostoru bežeći od trivijalnosti svakodnevnice koja bi ga uokvirila u radno vreme, brak ili neku neodgovarajuću vezu. Mnogo čega se on užasava, a najviše života i surove relanosti. Često se pesnici poistovećuju sa boemima noseći teret predarasuda da su raskalašni, optuženi za tajne veze sa udatim ženama, oženjenim muškarcima, užasavajući se od lažnog morala, snobizma i lažne skromnosti siromašnih intelektualaca.
Opterećujući tako svoje misli, ljubavi pesnika postaju velike iluzije. Verujući samo u predstavu onog što žele da vide, skrivaju se iza sopstvenog straha, bežeći u svet koji moraju da sagrade svaki put iznova kada neko takav izađe iz njega. Zabranjeni grad je često samo ulica po kojoj koračaju - mesto novoizgrađenih snova. Mesto na kojem se okupljaju i žive ljudi slobodnog duha, tamo gde je dvorište nezamislivo bez štafelaja ili nežne melodije koja se rasprostire nošena vetrom, pretvarajući zvukove violine u kapi kiše. Ulice popločane kamenom, pogled na reku, buka automobila koja se meša s mirisom soli u čulima, postaju mesta idealna za traženje odgovora.
Ruševne zgradice, ogoljene fasade, kiša na trotoaru, koraci i lupkanje potpetica doprinosili su atmosferi u kojoj su se prelivale boje s kamenih ploča. Mali život velikih pesnika se sastojao od velikih želja, ispunjen sitnicama koje su činile mnogo toga gradeći prošlost dan po dan, koja se kasnije pretvarala u sećanja. Za pesnika samoća ne znači i usamljenost. Smatra se korisnom za izoštravanje čula. Zamišljajući svakog čoveka kao portret, kompoziciju boja, od boje glasa, pogleda, sjaja u očima, do onoga što zrači njegova energija. Bitan je taj sjaj u očima, a ne cipele ili kaput. Oni nisu pokazatelj toga da li smo još uvek ljudi sa dušom. Gubimo li veru. Ako ne verujemo u ljubav, ni u šta ne verujemo. Umetnost neće promeniti svet ali će nas stavljanje u samoću preispitati o željama i strahu od života. Suočiće nas sa onim od čega bežimo prepoznajući u drugim ljudima. Hrabrost je prevazići sebe i svoje slabosti. Kada zavolimo taj lik iza ogledala, a ne onaj u ogledalu, shvatićemo da postoje odgovori. Miris nije izašao iz cveća, a dobronamernost nije nestala iz ljudi. U pitanju je strah od života, od uspeha i neuspeha od sreće ili povređenosti. Nadamo se, a ne očekujemo da će se nama nešto dobro dogoditi, često navikli na neuspeh. Živimo u vremenu u kome je teško zbog svojih zasluga postići uspeh ali to ne znači da nismo dovoljno dobri. Bitno je voleti i sebe i život, pronaći taj smisao u sebi, ono što će nas dovesti u stanje harmonije duše i tela. Verom u sebe, sledeći sopstveni put, pa bio on izmaštan ili ga prelazili u stvarnosti, potrebno je staviti se u samoću i promeniti način razmišljanja, dozvoliti sebi nadu i želju. Unapred ne znamo šta će proisteći iz prostora u kojem smo sami sa sobom i svojim mislima ali ćemo bar pokušati da sublimiramo strahove i suočimo se sa neopohodnošću prevazilaženja.
Presađen cvet ostaje u zemlji koja je svuda na planeti ista. Njen miris ne iščezava ni onda kada se ubere. Umetnost i romantika su kao biseri pobacani svuda unaokolo, stvarani u samoći koegzistiraju kao igra koju pokreće interakcija u vremenu koje ga ne apstrahira već tumači iskreno i eksplicitno.


                                                                                                         Zorica Tijanić

1 коментар: