Proza

1 коментар:

  1. Sramota

    Toga dana nisam išao pravo kući s posla, nego do Zvezdare kod mojih.
    Koleginica me je čuvši moj razgovor telefonom zamolila da je povezem.
    Tamnoputa Bisa.
    Krenuli smo uz laganu konverzaciju...onako preko dece, vremena, plate..ma sve uobičajene teme.
    Pitao sam je za sestru koja živi u Beču, dotakli se i plana o putovanju kod nje.
    Kaže, svakog Božića sa decom ide kod sestre, drugi je to standard, provedu se nezaboravno.
    Uhvatio me crveni talas negde u Resavskoj, stao sam dok su pešaci prelazili pešački prelaz, Bisa i ja smo i dalje ćaskali.
    Kad,najednom spazim Ciganku sa gomilom kesa u jednoj, a u drugoj ruci drži bananu, gleda me, smeška se onako krezuba preko punih usta.
    Dok prilazi kolima saginjem se da joj kroz prozor doviknem:“ Nemam ništa sitno“...
    Kad čujem njeno pitanje: „Bato jel' mogu ja s vama?!“
    Bisa se okreće prema meni i kaže: „Povezi je, to mi je mama“
    U trenutku talas neprijatnosti zamenjujem klimanjem glave i krećem da joj otvorim zadnja vrata rukom iza sedišta suvozača u ovom slučaju Bise, kad čujem Bisu koja sad već viče:
    „ Vozi budalo, zezam se!!!“
    Ćutke smo se dalje vozili.
    Bio je to prvi i zadnji put da sam povezao Bisu.
    Oboje nas je bilo sramota.
    Jednog od istine, drugog od laži.

    autor: Željka Bašanović Marković

    ОдговориИзбриши