четвртак, 20. јануар 2022.

Priča Lidije Ćulibrk

 

Tilandasia


Poruka mi je stigla dok sam bila na poslu i završavala priču o biljkama kojima nije potrebna zemlja  već rastu bez korena, u vazduhu. Južnoamerička biljka, Tillandasia Cyanea zahteva mnogo svetlosti, brzo raste potopljena u vodu ili vazduh koje prima celom svojom površinom, cveta neobičnim cvetom.

Čitam poruku stiglu sa nepoznatog broja i ne znam od koga je. Želim da se vratim tilandasiji i stotinama različitih cvetanja ove biljke koju botaničari otkrivaju širom Južne Amerike i da ne saznam od koga je. Ali ispreče se te nepovezane reči sa displeja mog telefona, slepljene rečenice koje se pretaču jedna u drugu. Tačke, zarezi, kvačice nisu uspeli ovde naći svoje mesto, pa čitam ponovo, pažljivije.

Piše da se ne mešam tamo gde mi nije mesto i da nastavim živeti kao što sam živela do sad. Deset godina sam mogla bez njega i sad sam se, odjednom, setila da ga pitam za zdravlje.

Ona (sad bar to znam, ona je) ne veruje da su moje namere bezazlene. Šalje mi i njihovu zajedničku fotografiju. Snimljena je po sunčanom danu i zbog jakih senki ne mogu dobro da im vidim lica. Iza njih su Sava i Dunav, pomešane vode. Iako ne mogu da zaključim da li je gleda na isti način na koji je gledao mene, čini mi se da mu se ona dopada. Visoka je gotovo kao i on, oslanja se na njega a riđa kosa se razliva po njegovom ramenu. Izgleda kao žena kojoj nije teško da ružičaste nokte pretvori u kandže, da ih okrvavi, a onda uvuče kao da se ništa nije desilo.

-Kao što ja znam za tebe, treba i ti da znaš za mene. - napiše na kraju.

Želim odmah da je utešim i kažem da ne brine. Ne zbog mene. Niti da se ljuti na njega, muška posla, proći će ga. Ne kažem joj ono što mi je on rekao.

-Ko, Neda? Ona je prošlost!

Moja namera je bila da popijem kafu s njim, u prolazu, na pauzi, na kraju napornog dana, ništa više od toga. Naravno, znam kako takva kafa može da bude crna. Tajni susreti, iskidane reči, pogledi koji odlaze iz sobe u kojoj sede jedno naspram drugog u foteljama koje su izabrali zajedno. I meni se desilo, nije morala mnogo da mi objašnjava.

-Neće biti nikakvog susreta. Budite mirni. - kucam brzo poruku.

To joj obećajem lako iako je ne poznajem, iako me je već okrznula kandžama, a možda nisam ni kriva. Možda. Obećajem joj zbog svih tih slovnih i pravopisnih grešaka, zbog tog očaja, zbog gubitka koji sluti, a ne zna da se već desio. I pre nego što je naša kafa počela da se kuva.

Ipak, nisam sasvim sigurna da ću obećanje ispuniti. U početku zaista želim samo da ga vidim. Sad, kad su kandže već ispuštene, možda i više od toga. Da ga dodirnem, da i ja ponovo stavim glavu na njegovo rame, uvučem se u njegovu postelju. Možda i to. Sve je drugačije od kad znam da je ta postelja topla od njenog tela, da ruke kojima će držati šoljicu kafe imaju oblik njenih ramena, da se njegove dužice prelivaju bojom njenih.

Samoća koje ona počinje da se plaši, mene muči sve više. Večeri su još hladnije i mračnije. Želim da je pozovem i kažem joj to. Da je pitam šta sad? Sad smo obe same, obe željne a noću se okrećemo u praznoj postelji. Ali ne pozovem je, već odlučim da se vidim s njim što pre.   

Svoju odluku ne uspevam da sprovedem u delo. Kad god krenem iz stana sudarim se s njom, saplete me njena noga, list mi okrzne oštra štikla. Nedino telo na mom pragu je oblo i stameno. Riđa kosa lako zaleprša i pokrije mi oči, ne znam na koju stranu bih krenula.

Kad najzad uspem da izađem iz stana, vidim da su paukove niti premrežile svet. Oktobar je i u podne je toplo, a kosi zraci sunca obasjavaju tananu pređu. Proteže se od lustera do dovratka, od grane jasena do grane lipe, od znaka za krivinu do znaka za ograničenje brzine. Svet je spojen i zaljuljan.

-Kad se upleteš u paukovu mrežu, znači – zaljubićeš se. - govorile su devojčice.

Ne, to znači da će se jesen, za koji dan, presvući i pretvori iz zlatne u sivu.

Neda sve to ne vidi dok ujutro odlazi na svoj posao u Arhiv grada. Ona je praktična žena koja se ne obazire na tanane srebrne niti i ubija pauke partvišom. Ipak, morala bi znati da smo nas dvoje stanovali u tom svetu paukovih mreža za koji ona ne zna ni da postoji. Možda on zbog toga i odlučuje da joj se više ne javlja i bude grub kad ga uporno zove.

Posle mnogo pokušaja ona odustane, a ja primetim da ni meni više nije stalo. Želja da konačno utanačimo naš susret splasne i ja prestanem da žudno iščekujem njegova pisma i više ne odgovaram na njih. Iako je jesen postala tmurna, dani gotovo da i ne smenjuju noći, a ja i dalje spavam sama. 

Ne znam ništa o tragovima koje su ostavljali za sobom, mirisima tela, navikama i malim ritualima. Zamišljam ih, to je jedino što mogu. Bordo svileni grudnjak, toplina koju ostavljaju njene butine na dasci u toaletu, riđa kosa u slivniku nakon tuširanja. Manje mislim o njemu.

-Izigrala si me i ostavila na cedilu.- kaže mi kad napokon reši da uzme stvar u svoje ruke.

-S njom si bio poželjan, šarmantan, visok. Bez nje, ni pola čoveka.- oćutim dok slušam kako se žali da je ispao naivan, ostao bez žene a mogao je imati i dve. I kako pošteni muškarci ne prolaze dobro u životu.

-Niste jedine, ima žena! Ali biće vam žao, tebi posebno! - proklinje ljutito i spušta slušalicu.

Njegova želja za mnom sad je dosadni poriv koji me odbija. Ipak, ne polazi mi za rukom da jednostavno sve zaboravim. Zato joj pišem sa nejasnom molbom da se nađemo u malom kafeu na uglu Dositejeve i Cankareve. Nisam sigurna šta želim ali ona pristaje pa se strašno usplahirim dok pokušavam da se doteram za naš susret. Lakiram obrve, čupam nokte, češljam stidne dlačice, brijem glavu.

Dok sedim i čekam je, vidim prve suve pahulje kako se kovitlaju iza staklenog zida kafea.

-Nedo, najvažnije je da znaš... - počinjem da izlažem veoma komplikovano objašnjenje koje je u mojoj glavi naraslo kao snežni pokrov koji će sutra prekriti grad.

-Znam. - prekine me i spusti negovanu ruku na moje koščate prste izgriženih noktiju koje nisam stigla da nalakiram.

Uzvrpoljim se, zapletem noge ispod stola, ne znam šta s njima ni šta uopšte radim tu. Ali njen dlan je i dalje na mom i taj dodir me smiruje na drugačiji način od onog na koji sam navikla. U tišini pijemo čaj od jasmina i gledamo u kintsugi šoljice.

-Kintsugi, kakva slučajnost. - kaže mi i smeška se tajanstveno. Ili njen osmeh samo meni tako izgleda jer ne razumem šta želi da mi kaže. Da želi ponovo da se spoji s njim ili mi daje dozvolu da se spojimo on i ja ili...? Moje misli su spore i trome. Iako drži šolju sa dve ruke, ja i dalje osećam njen dlan na svom. Krv prostruji u meni a telesna temperatura se popne na tridesetsedam i dovede me na ivicu zdravlja i bolesti.

-Čini mi se da ti je hladno. - kaže mi i ogrne me bordo kaputom.

Opiju me mirisi koji između vlakana njenog vunenog kaputa prodru u moje pore. Raspletem noge ispod stola i sedim razmaknutih kolena. Talas olakšanja me preplavi kad shvatim da me Neda ni na kraju večeri ne pita šta je bila moja namera u vezi ovog susreta. Suve pahulje postanu guste a kroz stakleni zid kafea vidim da je noć poodmakla a ulice opustele.

-Hoćemo li krenuti kući? - pita me i dodaje mi crnu zimsku jaknu sa kapuljačom.

Sedimo u njenom autu i milimo kroz zavejani grad koji se uspavljuje pod teretom prvog snega. Neda se parkira ispred zgrade u delu grada koji ne poznajem. Želim nešto da je pitam ali usne mi se teško pomeraju a jezik je kao vreo kamen u mojim ustima. Kad primeti nedoumicu u mom pogledu, blago mi dotakne rame.

-Želim nešto da ti pokažem.- kaže.

I dalje gledam upitno ali polako otkopčam pojas, izađem iz auta i utonem u sneg.

-Moju tilandasiu. Kažu da je srećan ko jednom u životu vidi njeno cvetanje.

Nikada nisam videla Tillandasiu Cyanea i jedino time mogu da objasnim zašto sam ušla u Nedin stan iako je već prošla ponoć.

-Evo, sad se oporavlja. Tek je stigla iz Bolivije prekookeanskim brodom. Znaš šta me fascinira? Ona se ne hrani iz zemlje, samo se blago osloni na podlogu, a kad bi se presadila u zemlju, uginula bi. - rekla je uzbuđeno Neda.

Sele smo na sofu i gledale biljke poređane na prozorskoj dasci.

-Mislim da će uskoro procvetati, ali ne želim da je požurujem.

-Neki je zovu divlja orhideja.- kažem omađijana gledajući pupoljke.

Nestrpljivo sam hodala s jednog kraja hodnika na drugi pokušavajući da dobijem taksi ali na snežnim ulicama više nije bilo vozila. Umor koji je moja kolena učinio klecavim bio je jedini razlog zbog koga sam prihvatila Nedin predlog da prespavam kod nje. Nije mi bilo čudno kad sam legla u brižljivo namešten bračni krevet. Spavala sam već tako ponekad sa Tamarom na poslovnim putovanjima i sa jednom Saškom na ekskurziji.

Dugo nakon što je Neda ugasila svetlo ležala sam budna želeći da pronađem u sebi spokoj koji sam osetila kad je svojom rukom pokrila moju. Pre nego što se veza sa budnošću prekinula kao prezrela peteljka, htela sam da je pitam o njemu. Da li se ponekad čuju, da li postoji još uvek nešto između njih i da li je i on spavao na ovoj strani kreveta. Pitanja su ostala u meni. Nisu se pojavila ni u snovima ni u danima koji su usledili.

Neda i ja smo se strastveno posvetile egzotičnim biljkama bez korena. Kupovale smo ih, negovale, presađivala i prodavale.

Nedavno smo isplanirale naše veliko putovanje u Latinsku Ameriku gde ćemo videti biljke bez korena u svom prirodnom staništu. Nisam osoba koja bi ikad poželela da ode negde daleko, osobito ne u džunglu. Pomisao na divljinu me čak plaši, ali Neda je toliko sigurna da treba da otputujemo tamo da sam prestala da se dvoumim.

Prošlo je mnogo vremena od kad su u dva stana, u potpuno različitim delovima grada, u isto vreme,  pregorele dve sijalice. Ostavile smo ih upaljene u naivnom uverenju da lopovi neće baciti oko na naše osvetljene stanove. Tad nam nije ni palo na pamet da se možda nećemo vratiti. U početku sam mislila na svoju dnevnu sobu i pitala se da li sijalica još uvek osvetljava sivu sofu, policu sa knjigama i male glinene skulpture koje sam napravila u radionici “Art House”. Kad bih bila uznemirena, iz prvog sna, trgnula bi me slika sijalice koja se gasi i ostavlja stan u gustom mraku.

Na samom početku našeg života u Boliviji, u dugim kišnim danima dok su tople kapi dobovale po šatorima mislila sam i na njega. Nisam ni opazila kad se i ta misao poput sijalice ugasila i ostavila moj prošli život u gustom mraku.

 

Lidija Ćulibrk

    

понедељак, 27. децембар 2021.

Konkurs za novi broj časopisa Zvezdani kolodvor - Božićna priča

 Božićna priča


Poziv za učešće u božićnom broju časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

 

Dragi naši saradnici i prijatelji časopisa,

Pozivamo Vas da učestvujete u stvaranju božićnog broja časopisa. Odlučili smo da za kraj ove teške godine, u kojoj smo se nenadano oprostili od najbližih, od znamenitih književnika, glumaca, istoričara, profesora, i drugih dragih ljudi, napišemo posvete i sećanja na njihov lik i delo. 

Druga tema je u duhu Božića – Božićna priča. Neka vam ovaj predivan citat Mike Antića, nastao pred Puškinovim spomenikom u Moskvi, 1979. godine, posluži kao inspiracija.

 

Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija.

Privremeni su izmislili vreme.

Miroslav Mika Antić

 

Pored ove dve teme, poeziju, eseje, književne kritike, fotografije i biografije, šaljite na naš mail:

klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com do 6. januara 2022. godine.

 

S poštovanjem,

 

Vaša redakcija

 

субота, 23. октобар 2021.

(DIS)BALANS SVJETOVA LORENE VOJTIĆ

 

RECENZIJA ŠESTE KNJIGE LORENE VOJTIĆ

(DIS)BALANS SVJETOVA

"Lorenina svojstvena igra rečima više čak nije ni samo to. U novoj zbirci, Lorena je stvorila unikatan ples misli koje izražava završnim koreografijama u obliku poezije i proze, dubokih, psiholoških temelja. Dominantna emocija u pesnikinjinom pisanju jeste nikad napojena i nahranjena čežnja, koja više čak ni nema realan cilj, već se kao neutoljena glad širi njenim umom. Čežnja za drugim unutar sebe i za sobom unutar drugih. Već prepoznatljiv slobodan stih, psiho-filozofske podloge, kojim ona ljubazno ističe u svakoj njenoj reči - vapaju da bude shvaćena i da je čuju. Da čuje samu sebe. Suočena sa sopstvenim destruktivizmom, ona ne beži od realnosti, već je pretače u reči i tako sebi objašnjava sopstvenu. Ona poezijom pripoveda, kao pored kakve vatre u doba pričanja strašnih priča, samo što ih ona ne izmišlja. Ona ih prenosi u celosti onakvim kakve jesu, proživljene i poput plesnih partnera - prisutne, razigrane i žive. Kao što govori jednim stihom: "Ženo, otišao sam samo na tren, moleći Boga da se što pre vratim", ona upućuje molitvu nadzemaljskom da se što pre vrati ljubav. Ljubav da se vrati njoj, a samim tim i jedini način da se ona u potpunosti vrati sebi. Pritom, Lorena ovde ne govori samo o ljubavi kao takvoj, onoj fizičkoj, već je podiže na pijedestal psihološke čežnje za svojstvom i, kao takvoj, upućuje je na nedostatak sebe u njenom odsustvu. Njene reči više nisu opore i grube, naprotiv, u ovoj zbirci, pesnikinja se predaje svojoj sentimentalnosti i vapaju čežnje jedne žene i jedne majke, koja ceo svet nosi na jednom ramenu. Ne kočeći svoje misli rimom, ona prepušta slobodnom stihu da je odnese u trenutke njene najveće sreće, nadajući se da će je još jedanput dočekati na vratima. Dok je pred ogledalom, pred najtežim susretom sa sobom, ona kao buru projektuje retorska pitanja stara vekovima: ko smo mi kad smo sami i kad ostanemo bez društvenog okruženja? Da li imamo sebe samo u nekom drugom i ko smo, zapravo, van svega što smo postigli? Ko smo kad smo na razgovoru sa samim sobom? Lorena suočava svoje realno ostvarive želje sa nametnutim nemogućnostima da se iste  ostvare. Metafore i komparacije, kojima obiluje pesnikinjina poezija, zaista jesu unikatne i već predstavljaju njen lični, prepoznatljivi izraz. Na ravnoteži savremenih događanja u njenom životu i prastarih, vekovima starih duša kojima piše, on stvara neoborivu psiho-analitičnu poeziju duše, koja nije za svakoga. Njenim rečima samo gradi iluziju razumevanja od strane čitaoca, dok je poruka koju šalje daleko dubokosežnija i nekad čak i njoj nesaglediva. Ovakva vrsta poezije nimalo nije laka, a tek ne naivna. Naprotiv, Lorena se u nekim svojim ostvarenjima čak i sama bori protiv istih tih ostvarenja, zvanih reči, koje nekad podmuklo mogu da stvore površnu sliku nabujalih okeana njenih misli. Strast koja se provlači kroz svaku njenu pesmu, strašna je strast: ona koja se razbuktela u ognju njenih misli, ali neobuzdano grabi prostore i van njih, stvarajući pesme koje peku, koje pale i onog ko čita, potkane rukom onog ko pod njima vekovima gori. Lorena još jednom dokazuje elipstičnost života: kako se sve na kraju dovodi do početne tačke, za koju bih, u ovom slučaju, izabrala baš njenu nenahranjenu čežnju. Tražeći odgovore na sopstvena pitanja, Lorena neke od svojih pesama započinje baš pitanjem, na koje odgovore nalazi unutar sebe i već do kraja pesme rešava retorski konflikt, predajući prazninu kao odgovor. Ona kroz svoje reči upoznaje dve strane - đavola i boga, ne poričući svoje umeće da pred nadzakonima racionalistički sudi i sama. Poezija nije ništa drugo do borba da upoznamo sebe i svoje slabosti i na njihovoj ravnoteži iskujemo mač kojim ćemo se boriti pred ogledalom sopstva. Ona se ne odriče teskobe, kao začetnika umetnosti u njoj, već od nje stvara veličanstvene psiho-sociološke forme u vidu nepresušnih stihova. Lorena živi mnogo života, ne samo svoj i rečima pokušava da otvori kapiju racionalizma svakog od životnih poglavlja, tražeći odgovore na globalistička pitanja, nametnuta svakom ljudskom umu. Sa njom i njenim pesmama možemo doći do mnoštva odgovora. Pitanje je: da li smo svi spremni da ih prihvatimo?"

 Nađa Đoković

недеља, 26. септембар 2021.

Promocija nove knjige Dušana Varićaka - Kratke priče ljubavi i smrti

Večeras, 26. septembra 2021. godine sa početkom u 19 h, u Kući Đure Jakšića, Skadarska br. 34, održaće se promocija nove knjige Dušana Varićaka - Kratke priče ljubavi i smrti.

U promociji učestvuju Miodrag Stošić i autor. Nastupiće glumci veterani AP "Branko Krsmanović": Siniša Kukić, Miroslav Marinković i Ana Zogović.

Muzička pratnja: Milutin Obradović (gitara i vokal) i Ana Zogović (vokal). Specijalni gosti: grupa "Grbave tange". 



понедељак, 21. јун 2021.

PUTOPISI, KOLUMNE I ESEJI - UMETNOST KOJA SE DOGAĐA

OBJAVLJENA NOVA KNJIGA ZORICE TIJANIĆ
U IZDANJU SVITKA

 

Umetnost koja se događa

Život je baština

bez obzira što ne znamo ko mu je bašta.

Dr Stojan Bogdanović


Piscu nije lako sa temom o kojoj piše izaći na kraj. Počne jedno i tu se sretne sa oblicima koji njegov trud prevedu u nešto drugo, a potom se pojava ponovi.

Pisac ima potrebu da piše. Njegova potreba je vodilja na koju on malo može da utiče, ali ni to malo on ne želi. On želi da stvara a njegovo stvaralaštvo pokušava da pisca dovede do reči. Rečima se može postići mnogo, pre svega poraziti tišina. Iz tišine nema odgovora, mada govore da je mudro ćutati. Ja ne mislim tako. Bliska mi je ona narodna: „Progovori da čujem šta misliš.“ I misli kao što govoriš.

Književnica Zorica Tijanić1 svoje mišljenje o brojnim temama u ovoj knjizi, ispisala je u oblicima: „Putopisi, kolumne i eseji“.2 Njeni zapisi bivaju razgovori koje je nastavila ili tek započela svojim odsustvom ili prisustvom u vremenu kome je i ona savremenica. Ono što se na prvi pogled može zaključiti čitajući ove sabrane tekstove, jeste shvatanje da je život umetnost onoliko koliko je u njemu živa umetnost. Moraju zajedno imati dušu i da se one dodiruju vodeći zdrav dijalog.

Pre svega, Zorica je sjajan putopisni čitač umetničke stvarnosti, ona dobro spaja njen unutrašnji i spoljašnji deo pokazujući lepotu života, u isto vreme i čistotu svoje duhovne osnove. Čini mi se da je, u svojim opisima, pre svega u putopisima, uspela da izgradi svoju realnu sliku lepog3 i da sebe u toj slici ne vidi uvek kao stranca, čak i kad je lik iz nje sklonjen. Ona ima i svoju poruku onom putešestveniku kroz ovu knjigu. Kaže: „Ne dozvolite da se život događa nekom drugom dok ostajete na peronu čekajući senzacije. Ostaćetezauvek na tom peronu dok ne prihvatite da je život ono što se događa – sada i ovde.“

Ona je i slike iz prošlosti dovela na lice mesta u ovaj tren, da svoje „trenutke ukradene u vremenu“ sa njima spoji, Ne znam ko je izmislio zaboravljanje, verovatno neko ko je imao druge namere, ali naša književnica veruje da je svet stvoren kako bi pamtili i u tom pamćenju pronalazili sebe. U tome nam pomaže jezik i pismo, osobito da kulturom povežemo prostore gde grgolji naš jezik. Jezik nam čuva dušu i kada je izgubimo. On se urezuje u svest i ne dozvoljava ni jednu činjenicu porekla da potisne iz sebe.

Predah je za Zoricu Tijanić važna stepenica, na kojoj, kao na kolenu zapisuje utiske i osećanja druge vrste. Tako da u jednom momentu čitalac ima prijatan doživljaj da se književni oblici prelivaju jedan u drugi, da se ukrštaju i oplemenjuju dušu čitaoca. U putopisima srećemo, poetske restlove, male eseje, sentence tako biva i sa kolumnama i esejima. Imam utisak da je Zorica prevashodno pesnikinja sa puno želja. U Opatiji će zapisati: „U more se pretvori, pa me zatvori/ u bisernu školjku, što se retko nađe“. U Rovinju je primila na dar „delicije iz korpe“ jedne starice“, prepoznale su duše jedna drugoj. Kad god piše o svetinjama ona traži blagoslov, tako će u Ostrogu, „mestu na kojem tišina govori“ razumeti primljeni znak sa kojim se vraća u Kragujevac „prestonicu kneževine koja odiše duhom starih vremena“, sećajući se Rima kao „besmrtnog simbola umetnosti“ i nečega o čemu je prećutala. Putopis ne mora sve da kaže, govori on više od zapisanog. Treba ga umeti čitati. Tu je pomenik i na Beč ali pleni „razglednica iz zamišljenog grada“.

Kredo zapisa Zorice Tijanić je opisno registrovanje doživljaja kroz njegov pojavni bljesak, mnogo se slika smenjuje i svaka ima svoje mesto. Zato je spisateljica umešna da ne napravi „suvišan pokret i ne pokvari savršenstvo trenutka“. Ne znam koliko je toga bila svesna pri pisanju, ali će tu umetničku blagodet itekakao razumeti njen čitalac. A ona kaže: „Moja putovanja ponekad liče na dopisnice. (...) Pamtim ih u slikama.“ Čitav je filmski album tih slika. Zaustavljanje vremena je savršen umetnički čin.

Elementarnost prozaida smeštena je ovim zapisima i vrlo lako se vraća u oblik poezije. Evo primera jednog dela prozaide4 (ovo prozaide, kažem uslovno).

 

Mirno sedim i posmatram

(...) na jednom mestu susreće

i prepliće mnoštvo energija,

praćeno talasima mora.

Čuvar tajni,

more koje živimo,

otvara i zatvara svoje odaje,

pretvarajući tajne u talase.

 

„Kolumne, misli, sećanja i uspomene“, dotiču, kako kaže Zorica Tijanić „večita nedostajanja“. Ona je našla najlepši način da ih poseduje nemanjem, da u blagu pamćenja sačuva ono što nam pripada a nije naše, da budemo i tamo gde nismo ali jednom ćemo biti. Nije ništa beskonačno osim nade koja ima svoje skromne domete: „Ne verujem da mogu da promenim svet ali ono što mogu sama – ne propuštam da uradim.“

Čitajući ovu knjigu i dobija se utisak da je Zorica Tijanić potpuni posvećenik književnosti, koristi svaki trenutak da zapiše kako doživljeno tako i proživljeno iskustvo, da donese sud o nečem, izvede zaključak. Sve to je u duhu dobrote, duha i vere da za čoveka uvek ima nade. U svoje posadašnjenje minulog ona sabira male trenutke radosti, koji bi trebali da sami sebe uvećaju.Ta malena strpljivost je teška za onog ko očekuje previše. „Dopustiti sebi male trenutke sreće, za mnoge koji žure, postaje luksuz ili zamaranje. U nestrpljivom čekanju gubi se magija trenutka, koji može doneti osećaj ispunjenosti. Lepota koju propuštamo, samo je odraz duha koji je zaboravio da velike stvari nastaju od malih. Potrebno ih je svakodnevno sakupljati. Onda nastaje pravo bogatstvo. Tada ga možemo deliti. U beskraj. Svima.“ Upravo zato ova spisateljica piše drugačije i njen svet biva umetnički pojašnjen, oplemenjen, blago prećutan kada je to potrebno.

Po vokaciji Zorica je pesnikinja. Ona je po starogrčkom pesniku Simonidu, slikarstvo tumačila kao „nemu poeziju“ a poeziju kao sliku „koja govori“ („U slušanju boja“). I ona sama, poput starih umetnika ali i njenih savremenika „meša boje i reči“ i umetnost čini jedinstvenom u svom otvaranju i poimanju što njenim esejima daje osobit ton. Ako jedan književni oblik nešto kod nje nadraste, onda ovaj drugi nasluti. Uostalom, „umetnik je kreator svog dela“ („Hram umetnosti“) a „umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše“ – zaključuje ona, otvarajući, pri tom, diskusiju o mestu poezije danas.

Mnogo je tema, u misaonom smislu, otvorila Zorica Tijanić, podsetio bih na neke: „Opraštajte svojim zabludama, kako bi lakše podneli nove“ (zablude); „Ljubav kao i lepota postaje prolazna živeći od danas do sutra“ (ljubav); „Tišina ne može da boli toliko kao muk duše koji nadrasta trenutak inata“ (inat); „Čovek sve nosi u sebi, zato se vremenom teže kreće“ (teret)... Mogla bi se čitava mala antologija misli „izneti“ iz ovog rukopisa, no one ovde imaju drugi zadatak, da tekstu daju svoju dušu mudrog i plemenitog činioca.

Treći deo ove knjige čine „Eseji i književni osvrti“ koja otvara kritičko pročitavanje poezije rano preminulog pesnika Pauna Petronijevića (1936-1962) koji je bljesnuo u srpskoj poeziji, da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“5 bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“...) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), da bi se „predao žutoj gospi“ a poezija tišini do 2007. godine kada počinje objavljivanje sabranih pesama ovog darovitog pesnika u 10 knjiga. Kritika je tu pojavu dočekala kao pesnički praznik a jedan od odjeka na njegovu knjigu „Rukom bele tajne“5 bio je esej Zorice Tijanić „Na čarobnom bregu pesništva“. Poezija se na taj breg uspela dostojno i najnovijim prevredovavanjem srpske poezije Paun je dobio značajno mesto.

Zorica Tijanić je sjajno tumačila Paunovu belinu („Bela pesma“, „Bela pena“, „Bela tajna“...) „kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tački postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek prisutan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji.“ Esej, mudrim zaključivanjem pripada uzvišenoj duhovnoj promisli o životu i sasecanju krila mladosti gde je smrt poražena od strpljive poezije.

Poeziju Mirjane Štefanicki Antonić čita sa posebnim osećanjem „pazeći da ne probudi jutra“. Donosi nam sud o više njenih knjiga sa zaključkom da Mirjana „prepoznaje izvorno iskustvo (koje) kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca“. Tu prepoznatljivost će Zorica koristiti tumačeći i više knjiga poezije i proze drugih autora koje će za neke čitaoce biti pravo otkriće.

Zorica čita knjige drugih pisaca onako pažljivo i svestrano kao što svoje ispisuje. Pleni njen optimizam koji nalazi i tamo gde je njegova osnova nagnuta ka teškom vremenskom proticanju u kome je čovekovo mesto nejasno. Tako će u poeziji Viktora Raduna Teona (zbirka pesama „Zmija oluje“) doći do zaključka da „budućnost koju Viktor vidi, nije budućnost bez ljudi, naprotiv, povratak čoveka u nekoj novoj humanijoj civilizaciji. Daleko od Agarte (tajnog podzemnog grada), Viktorov čovek optočen kristalima može da se izbori protiv vetrova. Osećam da taj novi čovek u sebi mora da ujedini sve elemente da bi dobio snagu Duha i postao otporan na iskušenja“.

Ovo i jeste knjiga takve snage i otpornosti na iskušenja. Pisana je s različitim povodima ali nije menjala uglove gledišta. Spisateljica neguje lepotu reči, svetlost slike i prostora, filozofsko umeće dobrote i u svemu tome lično iskustvo.

 

Milijan Despotović

U Požegi,

19. maja 2021.

 

____________________________

1) Zorica Tijanić Dimitrijević (Đakovo, 1971), piše poeziju, prozu, eseje, književne prikaze i putopise. Objavila je deset samostalnih knjiga i priredila dva zbornika i tri antologije. Živi i radi u Beogradu.

2) Zorica Tijanić: „Putopisi, kolumne i eseji“, Svitak, Požega, 2021.

3) Čovek je po prirodi umetnik, on nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fizičku predstavu stvari oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagođavanje, pretvaranje činjenica u čovekov slikoviti, prikaz putem neprestanih uticaja njegovih osećanja.“ – Zapisao je Rabindranat Tagore.

4) Prozaida je pesma u prozi. Ovaj književni oblik kod nas je ustanovila prof. dr Bojana Stojanović Pantović. Više o tome vidi u njenoj knjizi „Pesma u prozi ili prozaida“, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

5) Paun Petronijević: „Rukom bele tajne“, UKS Književna zajednica Zlatiborskog okruga Užice, Svitak i Narodna biblioteka Požega, 2011.