Poezija Isidore Dragović

 

Isidora Dragović 

K r a t k a   b i o g r a f i j a

Isidora Dragović rođena je 1995. godine u Nišu, a nadalje je lutala Beogradom, Vojvodinom, Jadranom  i svetom. Diplomirala je na Katedri za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Iako se najpre oseća kao lingvista, za sebe kaže da piše otkako se poznaje. Pored pisanja, bavi se lekturom i prevođenjem sa engleskog, ruskog i španskog. Leta provodi na Mediteranu, roneći i jedreći, a odnos poštovanja i ljubavi prema prirodi neguje odmalena. Prvu samostalnu zbirku “Nedostajanja” objavila je u junu 2026. godine, u izdanju “Nove Poetike”, za koju se očekuje jesenja promocija u Biblioteci grada Beograda.

 

Nedostajanja 

Obale ljudi i špilje

U koštanoj srži

Kipti nedostatak

Sunca soli

I onog zaglavljenog zrna peska u pirsingu

Prašnjavih nogu

Od ranih jutarnjih šetnji

Ne budiš se da udahneš jod

Ti ideš kući polupan

I toliko si dobro

Da pomisliš

Da li je moguće uroniti u stvarnost

Van vatre zvezdanog neba

Lelujavih senki uz džez u daljini

I trščanih suncobrana

Što stvaraju simfoniju nošeni povetarcem

So nam se gnezdila na temenu

I bilo je prohladno i vrelo u istoj noći

Mi smo disali kako smo hteli

Nismo oguglali na tuđe prežvakane price

Nikada ih nismo ni slušali

Živeli smo leto i videli smo sunce

Lake tonove i bezbrižnu poeziju

Dok jutro neprestano sviće

Sve lepše i sve blagorodnije

 

Kraj

Ima li bolje utehe
Od kasnoletnjeg sunca
Avgust vraća svojih
20 i kusur dana duga

Zemlja je navodnjena toplotom

Mekoća kipi iz nje

Čestice svetlosti raspršuju se oko nas

Koža mi kaže hvala

Taložeći sunce u porama

Sluti nadolazeću studen.

 

Ne-ja

Opet sam se izgubila
U platonskim poljupcima i rukookrznućima
U toplim rečima i tuđim mejlovima
Opet sam ona loša ja
Koja ne ume ni sa kim
A ponajmanje sa sobom

Opet sam utopijski pomislila

Na sliku gde sam sama sa mačkama

Posle svakog gutljaja sve više guši

nerazumevanje između sveta i mene

Žica po žica i glas će nestati

Kreće panika jer opet nisam spremna

da utonem u nekog i postanem prazna kesa

koja je već prošla proces reciklaže

 

Narandžasto

Daleki predeli i topli kadrovi
Sve je ličilo na Almodovarov film
Sušila sam kosu
Praveći se da duvaju andaluzijski vetrovi
Palo santo mi gori kraj lica
To nije pepeo
To je sveta prašina
Baš kao i čovek
Baš kao i čovek

 

Devedeset devet

Bilo je bombardovanje, i mi u podrumu
Kod bake, na sigurnom
Moj su krevetac premestili dole, da bude sve kao i uvek
Kao da ne znam zašto dede nema već danima
U veliki podrum stao je i šporet
Vitrine koje su i ranije bile tu
Postale su postolje za slike
Braća su se igrala rata
Igrala se smrti nevina deca, igrali se odrasli
Deda je dolazio povremeno
Nasmejan, kao da je došao sa pijace, a ne sa Kosova
Tada smo vežbali kolutove unapred i unazad
Vodio nas i da pucamo sa brega iz puške
Mene nije, jer sam devojčica
Baba je svakako vikala kako ne treba deca da drže oružje
Ali mi smo Srbi, bako, zadojeni nemirima
I moja će braća sutra okačiti puške o rame
Ili uzeti daljinski za dron
Miru se nadamo, ali ga ne očekujemo
Jer tako je, bako, kad si na raskršću svetova
Tako je kad predugo postojiš
Ona je plakala, ljutila se što izlazimo napolje
Baku je zanimalo samo da smo siti i u toplom
A manite se vi politike, to rešavaju neki iznad nas.