LJUBAV I MUZIKA - JAMES JOYCE NA MEDITERANU

Objavljena antologija "Džejms Džojs na Mediteranu
                                                                              - Ljubav i muzika"!

Iz predgovora:

Mirko Kovač parafrazira Čehova da nisu strašni ti mrtvaci koliko ta neizvesnost; savršeni uzročno-posledični determinizam, dostojan Spinoze, na radost Konta, koji objašnjava Džojsove studije medicine ili one objašnjavaju njega. Dakle, motiv tog unapred propalog akademskog promašaja je Strah: bolje reći bojazan da će odseći suviše kratko debelo crevo i onemogućiti slobodan protok tvari, koje naposletku završavaju u formi izmeta (Predmet savršeno podoban za metodična akademska istraživanja, ipak se uložena količina novca mora proporcionalno vratiti, makar raspravljali o običnim govnima) – reč uskraćena prava da izađe iz sebe i svoje konačne, jasno omeđane forme, definisane od strane učenih jaraca. (Kao i kod Čehova, medicina i reč su prožeti do momenta gde jedno ističe iz drugog – emanacija, rekao bi Plotin) Koje godine se to dešavalao, pa, nisam siguran, nije ni važno – ali je definitivno uticalo da Džojs želi da reč poleti!, šapnuo mi je u poverenju, Dedalus.

            “Uliks“: Svaka Džojsova rečenica teži da se nikada ne završi, da sama obuhvati čitav svet, kako mali bezančajni kamen, tako i osećaj viteza koji je izgubio partiju šaha od Smrti. I još malo više od toga. Veličanstveni neuspeh.

            Tako je Džojs napustio Irsku, gde opstaje u svojoj tvrdoglavosti, težak i opor vazduh, koji pritišće sve ispod sebe. Ili ga je šutnuo Dablin lično (Možda se uvredio zbog „Dablinaca“, teško je reći, niko ne voli ravno ogledalo, svi težimo iskrivljenim.), nikada nije tačno utvrđeno. Zli jezici usmrdelih jaraca i kratka creva, sklonija su ovoj drugoj verziji biografije.     

            Prošetao se na vazdušnom lancu, iznad dva siva mora, ka kontinentu, iskovanog od svojih rečenica. Tu ne počinje Odiseja, Odisej se vratio u toplinu svog zavičaja, dok Džojs, ili njegova reč, i dalje lutaju...

            Kopola je, pre početka snimanja svog, koji već sada pripada večnosti, filma, došao kod Godara, pitajući ga za savet: Godar mu kratko odgovara, bez daljnjeg objašnjenja - uspori.

            Ceo film “Apokalipsa danas“ je jedno kontinuirano klizanje reke bez kraja i početka, gde se kao integralni deo, pojavljuju beskonačne slike, paradoksalno, jasno vidljive u svojoj brzini pojavljivanja, sažete na pomerajuću tačku neprkidnog kratejućeg fluida – Džojsova Reč, kao otvoreni okvir slobodno-kretajućih rečenica, koje same sebe iznova stvaraju u neprekinutom nizu. („Neostvariva čežnja de se pređe na drugu stranu, izađe iz sopstvene kože.“)

            Eneumeracija Džojsovog uticaja oslobođena pravolinijske banalnosti linerano-hronoločkog vremenskog toka potpomognuta blago drzovitom maštom, koja govori činjiničkim jezikom: Berkli, Lorens Stern, Rable, Džon Lok, Beket, Prust, Melvil, Oskar Vajld, ponovo Prust, Borhes, Viržinija Vulf, Stravinski, Debisi, Tomas Vulf, Kandinski, Aleksandar Sokurov, Vilijem Fokner, Žil Delez, Selindžer, Tarkovski, Žak Prever, beskrajna muzika Misisipi džeza, Pikaso i ovde ćemo staviti tačku da se ne bi izgubili Tačka 

            Stvarao se uz neprekidnu muziku što je tekla Džojsovim poljem kretanja i katoličkim profit-poslovnim fanatizmom oca: Irska u to doba je izgubljeni, ponovo pronađeni raj Vatikana za svoje poslovne poduhvate; sile pragmatičnog katolicizma su bile jake, ali je ipak, u neravnopravnoj bici, pobedila nenametljiva, tiha muzika nebeskih sfera koja je neprestano tekla njegovim imenon i prezimenom – Stiven Dedalus ili Džejms Džojs, pseudonium namenjen da sakrije pravu prirodu ove nove jezičke pojave u formi knjige nazvane „Porteret umetnika u mladosti“.

            Peščanik je savršena pukotina, kaže Kiš za Kiša; Džojs je savršena bujica reči kao neprekidno nadolazećih talasa beskrajnog Okeana koje izviru iz te pukotine, kaže neko.

            Tehnika unutrašnjeg monologa, roman „struje svesti“ bla bla i tako dalje. Džojsova reč neprestano beži od same sebe, ima tu pukotinu ili razliku imanentnu svom postojanju, da pozajmimo malo od Deride, koja omugućava otvorenost za nova značenja i nove puteve kojima se može kretati: galopira brzo, uspori i osvrne se oko sebe da uživa u pejzažu, vrati se sebi u izmenjenoj formi ili značenju, nekada prosto nestane, niko ne zna gde i kada se to desilo, pa ni sam Džojs; poleti poput Ikara pa padne u ponor bez dna ili ostaje da lebdi u vazduhu, prozračna i eterična; luta Minotaurovim lavirintom bez Arijadne da pomogne: neka reč se izgubi zauvek u mrčnim hodnicima lavitinta, neka pronađe izlaz i krene ka Svetlosti. Forma konstantno prati, bez zaostajanja, neprekidni fluid reči, oslobođen suvišnih interpunkcija („Da mogu ukinuo bih sve zareze i tačke.“) i usmrdelih gramatičkih pravila koje sputavaju – osećaj za elegantnu estetiku oblika, poput Oskara Vajlda koji je govorio jezikom čiste elegancije i urođenog stila: savršenstvo jezičke forme. („Mi i Amerikanci imamo sve zajedničko, osim jezika.“)

            Prosesečno uho nije naviklo, ni izdaleka, na nadolazeću pojavu novog jezika (Stravinski je za to platio kamenovanjem voćem i povrćem), i za to je išao na sud, optužba – širenje prljave pornografije. Stah od nepoznatog je uvek jači od izvesnosti poznatog.

            Stiven Dedalus je konačno prognao Džojsovo ime iz tela koje su zajedno delili, godine 1922. Ovo je izazvalo tektonske poremećaje: Dedalus od tada živi u Beketovom svetu, bolje reći, da parafraziramo Joneska (koji to mi?), pronašao je ili sam izbušio pukotinu u volji i od tog momenta neke podzemne sile, uz zvuk Sirena, su ga neprestano vukle ka dole. (U tim praznim predelima je, kako govore pojedini učeni istoričari, pozivajuči se na proverene izvore, sreo Dostojevskog i Raskoljnikova.) Svet je postao puknuto ogledalo, nemogućnost Itake dragi gospodine Stiven, govorile mu gospođice iz Avinjona; bez velike priče ispod čijeg kišobrana se možemo sakriti od sunca ili kiše – definitivna smrt Heglea.

            Tlo klizavo, opstojava permanentna mogućnost da se oklizne i padne; gubitak koherentnog poretka koji se ispoljava kao odsustvo polja smisla u kojem se razumno krećemo: krave lete, Sever je na Jugo-zapadu ili možda više ka Zapadu, Bog može postojati ali i ne mora – neizvesnost neznanja u očaju izgubljenosti. Raspad čvrstog Ja, tačke koja tvori identitet, koji se, odsada, na perverzno zadovoljstvo dragog Stivena, grana kroz desetine divergentnih linija; Ja je samo imaginarna tačka, više medijum, kojim one prolaze.

            Džejms Džojs je umro u Cirihu 1941. godine. Stvoren kao nezakonito dete Odiseja i Kirke, rođen nekoliko minuta kasnije, u romanu „Tristram Šendi“, Stiven Dedalus i dalje luta, od knjige do knjige, živeći svoj Nemir.

                                                                                              Boris Mandić