Ivan Sokač
BRODOVI
Iz pogovora:
Knjiga „Brodovi“ je višejezička
zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne
radosti i kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevedene na
ruski pesme su svog autora nominovale za nagradu „Sergej Jesenjin“ i
predstaviće ga oktobra ove godine u Moskvi, gradu njegovih poetskih uzora,
kojima je kreativnom praksom veoma blizak – imažinistički.
Knjigom „Brodovi“ Ivan Sokač se
utvrđuje kao pesnik majstor, pesnik širokih vidika, kao autor odgovoran prema
pesničkom tekstu, koji peva snagom Međimurja, povetarcem Fruške gore, čežnjom
Beograda, grožđem Toplice, utkajući svoj podvig u pletiva srpske kulture
neporecivo i odano. Taj podvig prepozano je i izdavač ove knjige – Beogradska
nadbiskupija koja, tako, nesebično i s ljubavlju, sa svoje strane, doprinosi
cvetanju pesničke scene Srbije.
Ivan Lalović, književnik
IVAN SOKAČ
(dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske
proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i
antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do
2018. godine predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Prevođen na više
jezika.
BRODOVI
Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra
vrati
kad oplovi „severni morski
put“.
Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga,
ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim
dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…
Kada zaspiš nemoj mariti gde
sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od
svile,
što na čaure i kokone još
miriše,
i na stare dudove i duhove
istočnog sunca.
Kada zaspiš uvek sanjaj
brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate
nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu
okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer
nosim
tamo gde se svetovi tame
dotiču…
NA
POLЈIMA
Na poljima još krvi osta
u prahu zemlje satrta
i u korenima mnogih izdanaka
mladih.
Rađa se sa suncem
duh starine i postojanja
večnog
u vremenu što ga nekad’ davno
gradih…
Na poljima još vetar struji
i glas nosi
gde se jače čuje.
U šumu kraj humki
nebitnih i praznih,
gde potoci ostaju da bruje…
ABADŽIJA
Od zvezda da ti kapu skujem,
da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi,
ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad
duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…
Od pesame ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju
spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.
Protkaću od kose tvoje
po sebi ko gajtan niti od
svile.
Ko’ na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji
neko.
OD
RANA
Lažna cesto, nevesto. I
pseto…
Svi troje smo umorni od rana.
Oči sluge tamnih četinara.
Teških dana, naravi i jarma.
Crvene mi stope poput nara,
pa kad gazim trag za sobom
vodim.
Misli moje i svakakve slutnje
da obesim sužnje i uporne.
Lakše bi mi da koračam bilo,
ne bi mi se ni jelo ni snilo.
Pa bi pseto ispred mene išlo,
ko do sada ni treslo ni
krilo.
NOĆ
San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta
nekamo.
Na prozorima okovi od kapi,
dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…
I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom
ugruvaju.
A oluje treptaj ne
dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…
Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u
znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…
PROŠLOST
Ređanje slika s druge strane
zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag
sećanja.
Prošlost još zove, ponekad.
Možda često…
Sretnemo se u besmislu
obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me
čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji,
iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne
zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora
što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.
KOLODVOR
Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju
na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda
će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno
prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi
slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne
poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do
kraja.
Nisam ni žar među prstima
osetio.
…A oni već odoše.
Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju
na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Нема коментара:
Постави коментар