Милијан Деспотовић: ПОЕЗИЈИ БИТНИ ДАНИ

Мирјана Штефаницки: „Včeraj“ – Jуче“

Неке се песме, не случајно, некада нађу на окупу као певање јуче и поетска беседа данас. Оне своју рефлексију доживљавају и на другим језицима, осим на матерњем језику песникa. Тако је настала и збирка песама „Јуче“,¹ Мирјане Штефаницки. ²

Само је шеснаест песама у овој књизи на српском и у преводу Фрања Франчића,³  на словеначки језик. Песме су избор из објављених књига ове песникиње, али сада у новој уредничкој организацији оживљавају посебну емоцију код читаоца. Песникиња као да жели казати: „Тражим (...) сате стале.“⁴ Ту је све оно што је остатак раније збиље која живи у поезији Ту и Сад, пре свега сусрет са Мајком, записи ране љубави, наклон пред песником као „зимски кућни запис“. Дакле, једна палета стиховља различите тематике из времена у коме је „оловка (...) застала на папиру“, како каже Мирјана Штефаницки, покушавајући да тај застој отвори мислима са пристојне временске дистанце.

„Борхесово схватање поезије као несводиве на рационално објашњење, може се применити и на лирски израз Мирјане Штефаницки Антонић. Код њених песама провејавају ноте носталгичног. Повратак у прошлост није само пуко емотивно исповедање већ осветљавање успомена обавијено спе-цифичном ауром коју песникиња поседује. Не ради се само о жалу за једним временом које се није продужило, напротив, овде се пева о тренуцима који заслужују да буду забележени, и у којима сваки човек размишља у себи. Емоције које је тешко изговорити наглас, а да не изазову сузе, па их радије задржавамо у мислима, Штефаницка их дели са нама. Препознатљива у свом ставу према животу, поезији, људима, остајући непоколебљива у својој емпатичности и алтруизму.“ ⁵

Поезија је вез времена попут веза рађеног руком мајке, како је то Мирјана Штефаницки сликовито записала посматрајући гоблен, рукорад, своје мајке који је толико година после, дијалошко сретање са родитељком. Њој се обраћа стиховима:

Водиљо, драга и предобра моја

Ослањам ти се на руку топлу

Ван доба.

Живот нас увек одводи ван доба, свест о томе само нас обавезује да поштујемо одласке и поновне сурете, да обезбедимо спокојан сан на доњем, али и горњем Небеском јастуку где „коса по јорговану мирише“. Јоргован је за нашу песникињу симбол љубави који нам је природа доделила и довела до обожености. Немамо права да такву љубав преинача-вамо у она стања која нас отуђују и деле, јер природа нам брзо јастуке мења. Већ јутрос може бити јуче.

Када помиње гоблен, песникињи су познати и време и везиља и аутор основне слике. Све се ту зна и све долази на своје место, по унапред спремљеној шеми. „У поезији је другачије. (...) Нема уцртаног пута којим се стиже до краја песме. (...) Поезија је јединствен облик књижевног изражавања мисли и осећања. Песници имају способност да створе нову реч, ону праву, која даје адекватан смисао.“⁶ Мирјана Штефаницки управо бираним речима гради мисли, неке својим погледом преображава, јер има своју наду и поруку: „Треба веровати/ У живот у љубав.“ Све друго може, али ово никако не сме да се прећути. И не може, јер глас љубави је глас живота.

Било према коме да је Штефаницка изражава, космичност љубави овде има духовну потку, она је не уништава. Здрав душевни живот је живот у љубави. А љубав је и песма, она је и одговор ономе који је покушао да је „закључа у мислима“, али направио је грешку да то учини „далеко од себе“. То није могуће, јер све што се десило јуче, бива данас, бива сутра. Зато је љубав песма рођена „у омамљено јутро“ и она се шири у привидним „окнима душа“. Ту привидност показује поезија која је наука за себе и помереник свему закључаном. На свој начин и ова песникиња миче те граничнике и верује у малог човека и понуђену му природну околину коју не треба преправљати, већ примити њену лековну моћ. Ови стихови су плетени рукописом ивањске траве, а ту је и „кантарион са поља (..) панонских“. Блага носталгија везана је за Дунав, тамо где се на његовим обалама „завртео први круг/ у више димензија“, и све су оне овде поетички доведене очи у очи са свим емоцијама. Таква врста осетљивости се није могла избећи, али ни посебно биране речи. Љубав је снага која уздиже ка висинама „као птицу у небу“. Њено измицање има знане последице, отуда и брига Мирјане Штефаницки када каже:

Завитлао си ме

Као птицу у небо

Да ли ћеш ме дочекати при паду

.................................

Или ћу се винути још више

Њу је у небо књижевног израза завитлало перо, и „разапета између Себе и Себе“, она као да помера платно узвисника, стално тражи своје адекватно место на плаветнилу писане речи, уз веру да има сигуран ослонац у језику коме припада и коме некако сви дугујемо. Свесна те чињенице њој је важно оно за-писано јуче, јер то увек стаје испред нас, отвара нам врата, како у језику тако и љубави и животу. Она је удахнула мисао о том тројству и њиме зрачи, обнавља и оно што је минуло на овај или онај начин, па и „Дан када је Серјожа отишао“. Битан јој је тај дан, јер не памти она неког ко се замакао или су га намакли на омчу, она памти „младића који је ишао подруку/ Са девојком косе боје лета“.

Да, тада смо сви казивали стихове Сергеја Јесењина и били окренути дугој коси лета, на коју су падали маслачци са наших усана. Као да је све то било „јуче“.

Колико јуче.

У Субјелу,

14. маја 2019.

____________________

1) Мирјана Штефаницки: „Јуче“, АЛФАграф, Петроварадин, 2019.

            2) Мирјана Штефаницки (Нови Сад, 1954), пише поезију и књижевну критику. Објавила дванаест књига. Живи у Новом Саду.

3) Фрањо Франчић (Љубљана, 1958), песник, прозаиста, писац за децу. Објавио двадесет књига. Живи у Сечовје, Падна у Словенији.

4) Стих је из песме „Поистовећивање бића и речи“, Бранка Миљковића.

5) Зорица Тијанић: „Руковети осећајности“, из предговора за књигу „Јуче“, стр. 7, 8.

6) Мр Нада Јабланов: „Осврт на поезију Мирјане Штефаницки, инспирисан емо-цијама и сећањима на мајку, у књизи приказа и представљања „Благослов речи 2“, Про-метеј, Нови Сад, 2019. стр. 354, 355.