POEZIJA FILIPA DIMKOSKOG

FILIP DIMKOSKI

Filip Dimkoski (1995) pesnik, prevodilac i novinar iz Makedonije. Rođen je u Prilepu gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Fakultetu poljoprivrednih nauka i hrane na Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodij“ u Skoplju na smeru-hortikultura. Deset godina je stalni saradnik-novinar najstarijeg dnevnog časopisa u Makedoniji, „Nova Makedonija“. Do sada ja objavio knjige: „Najhranljivije reći-dar detske duše“ (poezija i kratke priče za decu,2010), „Duga iskona“(poezija, 2014), Zajedno da rastemo (poezija za decu, 2018), U bašti samo ljubavi ima (poezija, 2018). Knjiga „Duga iskona“ objavljena je i na srpskom i na bugarskom jeziku, knjiga „Zajedno da rastemo“ objavljena je na srpskom, a knjiga „U bašti samo ljubavi ima“ na bugarskom jeziku.

Za svoju poeziju dobitnik je nekoliko nagrada između kojih: „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva za najbolju knjigu za decu u regionu za knjigu „Zajedno da rastemo“ (Rijeka, 2018), Plaketu „Sima Cucić“ Banatskog kulturnog centra za srpsko izdanje knjige „Zajedno da rastemo“ (Novo Miloševo, 2019), Nagradu „Mlada Struga“ Struških večeri poezije (Struga, 2010), Nagrada „Bilo jednom jedno drvo“ za priču (Bitolj-Izrael, 2015/16), Nagrade na festivalima „Melničkih večeri poezije“ (Melnik, Bugarska, 2012 i 2016) i „Belocvetne višnje“(Kazanlak, Bugarska, 2016 i 2017).

Za afirmaciju makedonskog jezika i obrazovanja Savet Grada Prilepa, Filipu Dimkosmom je uručio najveće gradsko priznanje plaketu „3. Novembar“ (Prilep, Makedonija, 2019).

Poezija mu je prevedena na petnaesetak jezika i zastupljena u časopisima, zbornicima i antologijama. Bavi se i voditeljstvom i recitovanjem.

Dar daru

Želiš promeniti svet?
Sveta si sićušan deo-
odvažno promeni sebe
promeniće se i svet ceo.

Zasuci rukave svoječelo i telo neka se znoje,
od šipražjem obrasle ravnice
napravi sebi svoje parče zemlje
svoje plodne oranice.

Uzmi grudvu zemlje u rukama grubim
i nežno joj reci: Zemljo, ja te ljubim.

Iz kreveta u cik zore, ti se digni,
jutarnjem suncu šeretski namigni
i ponizno pomoli se bogu:
Pomozi mi Bože,
što poželim - to da mogu.

Izađi napolje, uvek dobre volje,
ljubavlju pogledaj svo svoje imanje,
pohitaj i proveri kakvo je na njemu stanje.

Jesu li tikve procvetale?
Pčelna domaćinstva u pašu poletele,
zove li ih miris belog bagrema?
Jesu li se krave napasale trave?
Napunilo li se mlekom kozje vime?
Da li će vinograd bogato roditi vino,
da se pije tokom cele zime?
Koliko je porastao lani zasađeni badem?
Da li se uhvatio crne šljive kalem?
Da li je kajsije cvetak postao zametak?
Da li se magarac od kiše zaklonio,
a tvoj par konja i kobile
svetu ždrebe poklonio.

Kopaš, oreš, seješ, navodnjavaš, žanješ…
Burad puniš vinom, u silosima si sakupio žito,
na suvom je smešteno seno da bi stoka dobro jela,
sve da je na broju, sve da je sito.

Tek gutljaj tvog mleka, tvog vina, sa tvoga izvora samo gutljaj vode
svih bolesti, svih otrova namah će da te oslobode.

Dužinom osmeha meriš svoje vreme
zato ne osećaš života svoga breme.
U tvom domu sat ne postoji,
postao si čovek koji ničeg se ne boji.

Ti znaš kada će trava zameniti snežnu belinu,
kada će prvi zubić porasti tvome sinu,
kad će tvoja ćerka da u kosi stavi cveće
i kada će ti žena zaplakati od sreće.

Znaš kad će se pilići ispod kvočke izleći,
kada će prasici sisati prasići,
kada će oko mačke zamjaukati mačići.
Sve na tvom imanju po uzoru je na Prirodu Majku,
živi se zadovoljno i srećno,
podseća na neku davnu bajku.

Već sa jednim parom trešnji
dobićeš blagoslov svevišnji,
tek u jednom plodu trešnje spoznaćeš suštinu,
svetlost i istinu.

Bogat si, na tvom stolu svega u izobilju ima.
Vodu, hranu i ljubav možeš podeliti svima.
Dobrodošli su i vidoviti i slepi,
dobrodošao je srčan momak, pa i onaj koji strepi,
nikog nećeš gladnog ostaviti
svakog ćeš s ljubavlju nesebično ugostiti.

Tvoje parče zemlje je tvoje središte sveta,
tvoja jedina mala planeta
i bilo gde da kreneš,
bilo gde da letiš ili plutaš,
vratićeš se u ovu tačku tvoju,
nikad nećeš da zalutaš.

U punoći, miru i krasoti,
u ljubavnom prostoru tvom,
harmonija prožima sve u svom!
To tvoje parče zemlje
tvoj je voljeni dom.

Živeti onako kako si snivao,
životu si dar darivao.

Da promeniš svet?
Ne pada ti napamet!
Svoj svet sam si sagradio,
iz nedara božjih ga izvadio
i tu presadio.

Zov

I kada bih u zemlju propao
uvek postoji ritam muzike
koja me oslobađa i najveće muke,
ritam muzike što će zemlju razoriti
i put sunca do mene ponovo otvoriti.

Od tog ritma na nebu mom
sunce nadigra sivo,
srce se rasplamsa, zažari,
pa udara nesputano, živo.

Ono poludi, iskače iz grudi,
prostire se od dolina do planina
peva i pleše u ritmu sedam osmina.

Kad pesmu predaka slušam
moja duša poruku šalje,
od srca do uha, ona se prostire dalje.
I tada hiljadu frula u meni zasviraju,
daire i bubanj moćnim ritmom dozivaju,
podižu me precima visoko, sve bliže,
a zatim s nogu obaraju sve niže.

Ritam taj od sedam osmina
najnežnije donosi mandolina.
Na zvuke tambure-suza u oku navire.
Ispuštaju gajde svoj prodorni pisak
u njemu ja čujem od davnina vrisak.

Iz grla darovitog pevača
hiljadu slavuja pesma se čuje
to duh prošlosti peva,
jako me uzbuđuje.
Sa precima razgovaram,
želim im ugoditi .
Umrem li od ljubavi
opet ću se roditi.

Pulsiraju kroz mene
i kletve i blagoslovi,
i bajke i naricajlke,
i vradžbine i predkazanja,
i čežnje i težnje iz davnina.
Sve je u tom moćnom ritmu
od sedam osmina.

Čas svetkovanja za mene počinje
kad mi se kandila zapale u očima.
Poneseno ritmom srce nadima mi grudi
ovaj svečani trenutak
svu prošlost u meni budi.

Različiti svetovi,
različiti ritmovi,
različiti sklad zvuka,
različita u svetu sluša se muzika.

Sve ritmove sveta volim,
Al’ duhovima predaka mojim
želim da udovoljim.

To je moja sudbina i moja je zadužbina
život moj da plešem u sedam osmina.

Miris lipe

Zapitao sam cvetove lipe:
Šta mi možete reći
o vašem opojnom mirisu?
Odgovoriše zdušno
da o njegovom poreklu
upoznati nisu.
I rekoše još:
Cvetamo i mirišemo,
postojimo zato,
to je u našem znanju
tako nam je od prirode dato.

Lišće lipe je šumorilo,
za odgovor na pitanje isto
ja sam ga zamolio.
Reklo je: Zelenim i senim,
s jeseni sam boje zlata
takva mi je narav
od vajkada data.

O mirisu lipe

ne znaju ni njene grane.
Rekle su da su samo zato date
da na njima cvet i lišće stane.

Stablo mi je reklo da je drveta deo
za nošenje krošnje stvoren,
i da će na pitanje moje o mirisu lipe
zasigurno odgovoriti koren.

Koren mi je rekao:
Miris lipe spava u semenu,
a probudiće se u vremenu
kada će cvati uvenuti
na vrhu drveta,
(onda) kada će lipa
prestati da cveta,

I još koren
značajno mi reče:
„O mirisu lipe više ne pitaj,
ne čitaj, ne piši,
kad lipe procvataju,
miriši, samo miriši...

  

Prepev sa makedonskog na srpski: Aleksandar Dimkoski i Snеžana Aleksić Stanojlović