VIKTOR RADUN TEON

Viktor Radun Teon, rođen 1965. godine u Skoplju, Makedonija. Od 1991. živi u Novom Sadu. Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Skoplju, 1990. Magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici, 2003. Doktorirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu, 2006.

Zaposlen je kao profesor ekologije i ekonomije na fakultetu za primenjenu ekologiju Futura, pri univerzitetu Metropolitan u Beogradu.

Piše poeziju, prozu, eseje i kritike, objavljuje u književnoj periodici. Bavi se filozofijom i studijama budućnosti. Prevodi sa engleskog na srpski i makedonski i obrnuto. Prevođen na makedonski, slovenački i rumunski jezik.

Knjige pesama: Jaje jednoroga, 2008; Vavilonski vodopadi, 2012; Čudo Feniksa, 2013; Krv i ruža, 2016; Zmija oluje, 2019. Naučna monografija: Konkurencija na nišanu, 2008. Filozofske knjige: Svetlo u čoveku, 2017; Hram ekstaze, 2017; Transhumanizam, budućnost bez ljudi, 2018.

Član Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine, Udruženja novinara Srbije i Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Vojvodine. Predsednik Nadzornog odbora Sterijinog pozorja.

El. adresa: vradun@gmail.com

Poruka

zaboravio sam
kako izgledam
tražim svoj izraz
beleg na telu
bilo kakav trag
koji bi me podsetio
da sam hodao

iza mene
ostaje samo prašina
uspavana kao i vreme

biću tamo, odmah
iza ugla
ti ćeš već znati
iza kog
ako se usudiš

polomljena čaša
nesnosni ritam povratka
otkinute kapi
iz bujice
škrope moje lice

sjedinjen sa liticom
u krv se pretvaram

čudno zrnevlje
škripi pod jezikom

ne verujem tišini
zaboravljam vetar
ne znam boju krika
jer me odavno
nisi zvala

nastavljam da osećam
to nikad neću
zaboraviti

Biće

Da. Biće.
Kad nema sad. Kad nema bola
do srži pesme i semena tla
kad talasi ne plešu
u svom povratku sa pučine
kad soba teskobom jenjava
nadrigla i puna
kao vlati retke trave
Šta znak čeka
negde duboko
u raselini idućeg
hukom nošen
da dočeka taj tren
U nutrini se ogledamo
zastajemo i gle, nema više
senke, nema traga
kao da nismo ovde
ni boravili
u utrobi zaboravljeni
čili da ponovo
začnemo dušu
iz ovog greha
koji se skuplja
u vrč

Reka, tvoje telo, krik

Protičeš kroz moje prste
ne priznajem
zakrivljeni prostor
svaki foton sa tvog tela
preobražava me
u pulsar

ne odustajem od reke
brojim belutke
lutam prozirnošću
izdužujem se u nerv
kojim opipavam dno

a ti si uvek
za kvantni skok
ispred praznine
i razležeš se
preko eona